Лемешка бања у Светозару Милетићу некада је било веома популарно излетиште и лечилиште
Бања у Војводини, њеном северном и западном делу, има, али, упркос најављиваним огромним буџетским парама, неки кажу и „уложеним”, у којекакве пројекте проширења, реконструкције и друге покушаје реанимације бањско-лечилишног туризма, оне нису одмакле од соцреалистичких мастодоната који све теже испуњавају и ону званичну, а најмање тржишно исплативу функцију, здравствену.
Тако бању „Јунаковић”, својевремено саграђену на размеђу Апатина и Пригревице, посећује огроман број овдашњих становника, али је и данас прати непотврђена легенда да њена термална вода лечи и стерилитет у жена, као и она да су никада поуздано пребројани милиони евра протраћени на никада окончану доградњу спа и велнес центра.
У далеко старијој, али и далеко мањој бањи Бездан, поузданог лека могу наћи искључиво пацијенти сомборске Опште болнице „Др Радивој Симоновић” или други болесници с упутима републичког Фонда за здравствено осигурање, што значи да у Бездану за прави туризам ни нема места. У статусу Одељења за рехабилитацију и физикалну терапију сомборске болнице, са својих 98 болесничких лежаја, готово две деценије је у перманентном стању реконструкције, а нико поузадно не зна колико је новца из разних фондова и државних кредита улупано у њену обнову, мада се свака досадашња власт похвалила милионима намењеним радовима без краја и конца.
Бивало је пре Другог светског рата и непосредно након њега бања и више – у околини Сомбора су радиле још две, јер је можда тадашња властела и буржоазија одлазила у Карлове Вари и Баден Баден, али су зато припадници средње класе, па и нижих слојева, осим оне у Чонопљи, проналазили лека својој костобољи и у бањи у Светозару Милетићу, селу које његови житељи, али и становници Сомбора, и данас зову Лемеш, по староставном називу „Немеш Милитич”, лечилишту које је данас ни бледа успомена на неко боље време.
Житељи насеља потомака ситног хабзбуршког племства су по открићу подземне жиле којом куца водоток квалитетом и лековитошћу истоветан оном у чувеној мађарској бањи Харкањ, решили да искористе ту благодат. Коришћење термалних извора у организованом облику је започело још у другој половини 19. века, па се као Лемешка бања помиње први пут 1888, али тек 1928. Лемешани су прионули на озбиљнији посао изградње праве бање па, ангажујући сомборског зидарског предузимача Мију Штрангарића, по угледу на палићку Велику терасу, подижу централну зграду, чији садашњи аветињски костур подсећа на славне дане, свлачионице, зида се циглом и отворени базен, из којег данас класају трска и шаш, а цео комплекс од 20 хектара се претвара у праву ботаничку башту, арборетум. Бања располаже у то време са чак 14 бетонских када, делом за терапије лековитим блатом, рестораном и великом терасом, што је и резултирало великим бројем посетилаца у наредним годинама и деценијама.
За разлику од чонопљанске, ратна и поратна времена нису претерано нашкодила Лемешкој бањи, па цео комплекс и национализацију доживљава без неких већих поремећаја у раду. Хронике бележе и цене с почетка педесетих година прошлог века, када за купање у отвореном базену одрасли морају да издвоје десет динара, а деца упола мање. Болесници, а њих је дневно и више од 70, за благодат лечења реуматизма, ишијаса и других костобољних и кожних болести морају да издвоје 24 динара не би ли се балнеотерапији препустили у бањским кадама.
Али, не лези враже, 16. августа 1961. сеоска повесница нотира до тад незабележено олујно невреме, које тачно у пола четири по подне, за свега 12 минута, разара не само бању већ и велики део села. Олуја је све бањске помоћне зграде разорила, главна зграда је оштећена до неупотребљивости, тераса нетрагом нестала... Наредних година ништа није урађено да би се бања обновила, а пошто је јењавало интересовање посетилаца са стране, копнила је и воља самих Лемешана да користе само спољни базен или да се делимично обновљени ресторан узима у повремени закуп, цео комплекс је коначно закатанчен 1972, а да иронија буде већа, готово десет година након тога завршена је изградња великог отвореног базена који никад није добио дозволу за рад.
Од то доба, готово да се ништа није дешавало на ободу Светозара Милетића, да би се коначно пре две године сомборска локална самоуправа укључила у један од прекограничних ЕУ пројеката с Мађарском, захваљујући којем су не само дефинитивно разрешени сви имовинскоправни односи с Републичким министарством пољопривреде, чиме је цео комплекс прешао у власништво Града Сомбора, већ је и научно потврђена благотворност и лековитост подземних вода којима би се пунили бањски базени, па се само чека приватни инвеститор спреман да „игра на сигурно” и врати некадашњу славу Лемешке бање.
Милић Миљеновић
