KAKO SU RUSKE MONAHINJE OBNAVLJALE HOPOVO U Vojvodini se još pamti prvi talas ruske emigracije

O raznim vrstama seoba pisali su i pišu istoričari, antropolozi, psiholozi, pa i ekonomisti, seobe su podsticane ratovima, epidemijama, verom u boga i istinu, boljim životom, selila su se cela sela, ali i profesionalci. Skoro sve znamo o seobama Srbalja od Čarnojevića do bauštele, a koliko znamo o onima koji su se doselili na naše tlo?

Ruska emigracija predstavljala je jednu od najznačajnijih i najbolje organizovanih nacionalnih zajednica u Kraljevini Jugoslaviji.

U pokušaju da u inostranstvu očuvaju sopstvenu kulturu, ruski emigranti su u Beogradu podigli Ruski dom Imperatora Nikolaja Drugog, kao naučno, obrazovno i kulturno središte emigracije, hram Svete Trojice, Iversku kapelu, Ruski nekropolj i Spomenik ruske slave na Novom groblju.

Srpska akademija nauka i umetnosti dobila je tako nove članove: Georgija Ostrogorskog, (osnivač Vizantološkog instituta SANU) Antona Bilimovića, Teodora Taranovskog, Vladimira Farmakovskog (osnivač Mašinskog instituta SANU), Jakova Hlitčijeva, Nikolaja Saltikova.

Čuven je takozvani ruski arhitektonski krug, čiji je najistaknutiji „član“ bio Nikolaj Petrovič Krasnov. Predvodio je rekonstrukciju Bogorodičine crkve Ružice u Beogradskoj. U njegova dela ubrajaju se i palata Ministarstva finansija Kraljevine Jugoslavije (zgrada Vlade Srbije), palata Ministarstva šuma i ruda i Ministarstva poljoprivrede i voda (zgrada Ministarstva spoljnih poslova), zgrada Arhiva Srbije...

Grigorije Ivanovič Samojlov projektovao je pak crkvu Svetog Arhangela Gavrila na Topčiderskom groblju, Palatu penzionog fonda na Terazijama, zgrade Mašinskog i Tehnološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Viktor Viktorovič Lukomski je projektovao Patrijaršijski dvor Srpske pravoslavne crkve i Hotel „Avala” u Beogradu.

Međutim, nisu Rusi naseljavali samo prestonice. Bežeći od revolucije, oko osam hiljada Rusa našlo je utočište u Vojvodini, a četrdesetak porodica stiglo je u Novi Bečej.

Grofica Aleksandra Zadonska bila je profesorka stranih jezika i omiljena među devojkama koje su želele da „nauče jezike“, kako se to zvalo u nekadašnje vreme. Madam, kako su je svi zvali, nosila je bisere, rukavice, uvek je mirisala na starinski parfem i predavala je engleski, francuski i nemački jezik. I neka deca su je nazvala „mrtva priroda“ jer su mislila da je večna, pošto je podučavala tri generacije te porodice.

- Njeno imanje u Rusiji je bilo, ako ne veličine Vojvodine, onda sigurno veličine Bačke. Ona je bila visprena do poslednjeg časa i doživela je duboku starost. Žao mi je što posle nikada nisam seo i popričao sa njom, mada sam godinama bio direktor Doma za stare u kojem je ona živela – pisao je dr Ivan Popov, novobečejski doktor.

Madam nije bila jedina Ruskinja u ovom malom, banatskom gradu, naprotiv. Između dva svetska rata ovde je „pristigao“ Ženski harkovski institut, osnovan 1812. u carskoj Rusiji. Usred Oktobarske revolucije štićenice i nastavnici preselili su se u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Institut je ovde trajao čitavu deceniju i bio je u nadležnosti Ministarstva prosvete, a kraljica Marija bila je njegova pokroviteljka.

Štićenice ovog instituta bile su devojčice i devojke, deca ruskih oficira i visokih činovnika, a slavan je bio i nastavnički kadar: pesnikinja i književna kritičarka Ekaterina Leoni- dovna Tauber, koja je na ruski prevela pesme Jovana Dučića i Milana Rakića; Elena Vandrarovskaja Velimirovna, koja je posle Drugog svetskog rata bila poznati restaurator fresaka fruškogorskih manastira.

U ovoj varošici jedno vreme živeo je i Vladimir Tolstoj, unuk Lava Nikolajeviča Tolstoja. On je tu boravio do 1945, kada se sa sinom Ilijom koji je ovde rođen, vratio u SSSR.

– U Srbiji je potomaka Rusa izbeglica ostalo veoma malo, ponekad je od svega ostalo samo prezime koje ukazuje na poreklo i ništa više, tako da možda u ovom trenutku, ipak, najveći značaj čuvara onih pravih duhovnih vrednosti ima ruska crkva – Podvorje Moskovske patrijaršije u Beogradu – pričao je za Danas Andrej Tarasjev, profesor Filološkog fakulteta u penziji i osnivač Društva za očuvanje spomena na Ruse u Srbiji. Profesor je spomenuo i veliki uticaj ruskih crkvenih velikodostojnika na oživljavanje i održavanje fruškogorskih manastira, naročito na Hopovo i Grgeteg.

Manastir Novo Hopovo, kojeg su podigli Brankovići i gde su pohranjene mošti rimskog vojskovođe, Svetog velikomučenika Teodora Tirona - najstarije relikvije koja se čuva na teritoriji Srbije, jedno vreme bio je, naime, ruski. U jesen 1920. godine episkop Dositej je srdačno dočekao 62 monahinje iz manastira Lesna.

Kao i u Belorusiji, monahinje su nastavile glavne aktivnosti - brigu o siročadi, obrazovanje dece i pomoć onima kojima je to potrebno, održavajući pritom monaške tradicije.

Uz manastir je prvo otvoren Dečiji dom za ratnu siročad, pa internat za ruske devojčice. Dečiji dom je iseljen 1921. godine u manastir Kuveždin, a ruske kaluđerice su tu došle sa svojim internatom.

Manastir je vodila igumanija mati Nina Kosakovska, nakon što je tu umrla prva igumanija Katarina Jefimovska koja je bila grofica. Ruske monahinje sa sobom su donele čudotvornu ikonu Bogorodice Šumske, načinjenu od kamena, koju im je poklonio poljski kralj.

Posle Drugog svetskog rata, kneginja LJvova - igumanija Teodora - sa ruskim monahinjama napustila je Jugoslaviju i osnovala Lesninsko-hopovski manastir u mestu Provemon kraj Pariza.

Opšte je poznato da suSremski Karlovci bili  jedan od centara ruskih izbeglica, zahvaljujući Petru Nikolajeviču Vran- gelu, vrhovnom komandantu Bele vojske na Krimu. Tu je postao vođa svih ruskih izbeglica, jer je bio najugledniji od svih ruskih emigranata.

Godine 1924, osnovao je Ruski opšte-vojni savez, organizaciju koja se borila za očuvanje jedinstva svih Belih snaga u izgnanstvu. Umro je u Belgiji, a po želji sahranjen u ruskoj Crkvi Svete Trojice u Beogradu, čuvenoj Ruskoj crkvi.

Među varošicama u Srbiji koje su ugostile ruske emigrante bili su i Vršac, koji je u nekoliko navrata pre Rusa ugošćavao Cincare, i Bela Crkva, u koju je kasnije preseljen Harkovski institut. A šta je na kraju bilo s Madam? Doživela je duboku starost i sahranjena na mesnom groblju, na počasnom mestu, a o spomeniku se i danas brine opština Novi Bečej.

Ivana Radoičić