КАКО СУ РУСКЕ МОНАХИЊЕ ОБНАВЉАЛЕ ХОПОВО У Војводини се још памти први талас руске емиграције

О разним врстама сеоба писали су и пишу историчари, антрополози, психолози, па и економисти, сеобе су подстицане ратовима, епидемијама, вером у бога и истину, бољим животом, селила су се цела села, али и професионалци. Скоро све знамо о сеобама Србаља од Чарнојевића до бауштеле, а колико знамо о онима који су се доселили на наше тло?

Руска емиграција представљала је једну од најзначајнијих и најбоље организованих националних заједница у Краљевини Југославији.

У покушају да у иностранству очувају сопствену културу, руски емигранти су у Београду подигли Руски дом Императора Николаја Другог, као научно, образовно и културно средиште емиграције, храм Свете Тројице, Иверску капелу, Руски некропољ и Споменик руске славе на Новом гробљу.

Српска академија наука и уметности добила је тако нове чланове: Георгија Острогорског, (оснивач Византолошког института САНУ) Антона Билимовића, Теодора Тарановског, Владимира Фармаковског (оснивач Машинског института САНУ), Јакова Хлитчијева, Николаја Салтикова.

Чувен је такозвани руски архитектонски круг, чији је најистакнутији „члан“ био Николај Петрович Краснов. Предводио је реконструкцију Богородичине цркве Ружице у Београдској. У његова дела убрајају се и палата Министарства финансија Краљевине Југославије (зграда Владе Србије), палата Министарства шума и руда и Министарства пољопривреде и вода (зграда Министарства спољних послова), зграда Архива Србије...

Григорије Иванович Самојлов пројектовао је пак цркву Светог Архангела Гаврила на Топчидерском гробљу, Палату пензионог фонда на Теразијама, зграде Машинског и Технолошког факултета Универзитета у Београду. Виктор Викторович Лукомски је пројектовао Патријаршијски двор Српске православне цркве и Хотел „Авала” у Београду.

Међутим, нису Руси насељавали само престонице. Бежећи од револуције, око осам хиљада Руса нашло је уточиште у Војводини, а четрдесетак породица стигло је у Нови Бечеј.

Грофица Александра Задонска била је професорка страних језика и омиљена међу девојкама које су желеле да „науче језике“, како се то звало у некадашње време. Мадам, како су је сви звали, носила је бисере, рукавице, увек је мирисала на старински парфем и предавала је енглески, француски и немачки језик. И нека деца су је назвала „мртва природа“ јер су мислила да је вечна, пошто је подучавала три генерације те породице.

- Њено имање у Русији је било, ако не величине Војводине, онда сигурно величине Бачке. Она је била виспрена до последњег часа и доживела је дубоку старост. Жао ми је што после никада нисам сео и попричао са њом, мада сам годинама био директор Дома за старе у којем је она живела – писао је др Иван Попов, новобечејски доктор.

Мадам није била једина Рускиња у овом малом, банатском граду, напротив. Између два светска рата овде је „пристигао“ Женски харковски институт, основан 1812. у царској Русији. Усред Октобарске револуције штићенице и наставници преселили су се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Институт је овде трајао читаву деценију и био је у надлежности Министарства просвете, а краљица Марија била је његова покровитељка.

Штићенице овог института биле су девојчице и девојке, деца руских официра и високих чиновника, а славан је био и наставнички кадар: песникиња и књижевна критичарка Екатерина Леони- довна Таубер, која је на руски превела песме Јована Дучића и Милана Ракића; Елена Вандраровскаја Велимировна, која је после Другог светског рата била познати рестауратор фресака фрушкогорских манастира.

У овој варошици једно време живео је и Владимир Толстој, унук Лава Николајевича Толстоја. Он је ту боравио до 1945, када се са сином Илијом који је овде рођен, вратио у СССР.

– У Србији је потомака Руса избеглица остало веома мало, понекад је од свега остало само презиме које указује на порекло и ништа више, тако да можда у овом тренутку, ипак, највећи значај чувара оних правих духовних вредности има руска црква – Подворје Московске патријаршије у Београду – причао је за Данас Андреј Тарасјев, професор Филолошког факултета у пензији и оснивач Друштва за очување спомена на Русе у Србији. Професор је споменуо и велики утицај руских црквених великодостојника на оживљавање и одржавање фрушкогорских манастира, нарочито на Хопово и Гргетег.

Манастир Ново Хопово, којег су подигли Бранковићи и где су похрањене мошти римског војсковође, Светог великомученика Теодора Тирона - најстарије реликвије која се чува на територији Србије, једно време био је, наиме, руски. У јесен 1920. године епископ Доситеј је срдачно дочекао 62 монахиње из манастира Лесна.

Као и у Белорусији, монахиње су наставиле главне активности - бригу о сирочади, образовање деце и помоћ онима којима је то потребно, одржавајући притом монашке традиције.

Уз манастир је прво отворен Дечији дом за ратну сирочад, па интернат за руске девојчице. Дечији дом је исељен 1921. године у манастир Кувеждин, а руске калуђерице су ту дошле са својим интернатом.

Манастир је водила игуманија мати Нина Косаковска, након што је ту умрла прва игуманија Катарина Јефимовска која је била грофица. Руске монахиње са собом су донеле чудотворну икону Богородице Шумске, начињену од камена, коју им је поклонио пољски краљ.

После Другог светског рата, кнегиња Љвова - игуманија Теодора - са руским монахињама напустила је Југославију и основала Леснинско-хоповски манастир у месту Провемон крај Париза.

Опште је познато да суСремски Карловци били  један од центара руских избеглица, захваљујући Петру Николајевичу Вран- гелу, врховном команданту Беле војске на Криму. Ту је постао вођа свих руских избеглица, јер је био најугледнији од свих руских емиграната.

Године 1924, основао је Руски опште-војни савез, организацију која се борила за очување јединства свих Белих снага у изгнанству. Умро је у Белгији, а по жељи сахрањен у руској Цркви Свете Тројице у Београду, чувеној Руској цркви.

Међу варошицама у Србији које су угостиле руске емигранте били су и Вршац, који је у неколико наврата пре Руса угошћавао Цинцаре, и Бела Црква, у коју је касније пресељен Харковски институт. А шта је на крају било с Мадам? Доживела је дубоку старост и сахрањена на месном гробљу, на почасном месту, а о споменику се и данас брине општина Нови Бечеј.

Ивана Радоичић