Kako se nekad lečilo u Somboru: Tri groša za šuljeve

Čim kogod bude posečen britkom sabljom pana Volodijovskog, na ljutu ranu mu prinesu smesu sastavljenu od barutnog praha, pljuvačke i paučine iz ćoška sobe. Pa se ti bavi ratničkim zanatom.

Ako je verovati istorijskim izvorima ništa u to vreme, pa i nešto kasnije, nisu bili bolji ni čestiti Somborci. Dobrano do polovine 18 veka po zdravlje su išli kod ranara Sjenkjevičevog tipa, travara, vidara ali bogami i kod baba-vračara, čije je bajanje u vodu i pasulj bilo na visokoj ceni. Jes’ da nisu ni znali za bolje, ali i kad su dobili učene lekare radije su se opredeljivali za zabrađene babuskare nego za mučenog prvog gradskog fizika, što će reći školovanog lekara, Martina Krola.

- Narod, kako rimokatolički, tako i pravoslavni nije svestan šta je lekar a šta lek, pa se radije služi vradžbinama i leči po uputstvu žena-bajalica. Šta više kad oboli, samo da uštedi novac, muči samog sebe, te bez lekarske pomoći i nege nepotrebno umire- žali se 1785. godine prvi zabeležen zvanični fizik somborskom Magistratu.

Istina, i do pojave Krolove, somborska varoš, tek proglašena za slobodnu i kraljevsku, brinula se o narodnom zdravlju, pa su gradski oci već te elibertacione 1749. godine ustanovili institut ranara iliti po latinskom „?irurgo civitatis„. Pompezno nazvani hirurzi, ovi „zdravstveni radnici” pored brige za sugrađane bavili su se i veterinom, pa su i pregledali meso namenjeno prodaji, a obaveza im je bila da u nedostatku pravih, budu i apotekari. Ipak, najveći deo vremena provodili su u puštanju krvi uz pomoć specijalnih instrumenata ili pijavica, te postavljanju venduza, čaša sa zagrejanim vazduhom, koje su se pritiskale na obolele tačke tela njihovih pacijenata. Gradske vlasti su iz svog buđelara plaćale sve usluge hirurga, pa je pored plate od 60 forinti i 50 požunskih mera žita u naturi hirurgu posebno plaćana i svaka intervencija. Tako je ostalo zapisano da je najcenjenija intervencija bila ona u vezi polomljenih kostiju glave, čije je zalečenje dodatno stajalo varoš od 10 do 20 forinti, valjda u zavisnosti od toga o čijoj se tintari radilo. Ako je pak neko čuknuo glavu, i to bez loma  kosti lobanje, stručna pomoć je od gradske kase naplaćivana između tri i šest forinti, koliko su hirurzi zarađivali i od abortusa i amputacije udova. Dok je spajanje prebijenih udova i nameštanje izvrnutih ramena i zglobova stajalo jednu forintu i 30 krajcara, najučestalije intervencije, valjda poštujući tržišne zakone ponude i potražnje, postavljanje pijavica i lečenje hemoroida, odnosno šuljeva, na hirurški konto je donosilo tek tri groša.

Tih prvih urbanih godina u Somboru su pored prvog zabeleženog ranara Norberta Bonđelija u varoši radila još trojica, dok je među „ženskinjama” ordiniralo i osam babica, koje su imale sličan cenovnik. Pored lečenja bolesnih a slobodnih sugrađana, hirurzi su imali obligaciju i da pregledaju umrle, jer ni tada nije bila retkost da zločinci pokušaju da prikriju svoja zlodela. Isto tako ranari su morali redovno da obilaze gradski zatvor i pregledaju osuđenike, kako bi zdravi-zdravcijati dočekali, najčešće odrapljenu, sankciju telesnog kažnjavanja ili sakaćenja. I tada je vlast vodila računa da na mučenje ili vešala i glavom na dželatski panj može samo kriv a zdrav čovek.

Dolaskom obrazovanog, pravog lekara-fizika stvari su počele sporo ali i primetno da se menjaju. Koliko su tadašnji patriciji imali na umu svoju ali i dobrobit naroda im, govori i podatak da je jedino varoški fizik besplatno i po automatizmu dobijao status slobodnog građanina, što su svi ostali morali debelo da plate. Dobijao je fizik, pored lepe plate, i namenski stan, ogrev, seno za konje i niz drugih povlastica, od kojih nije bez značaja i ona da im se imalo obraćati isključivo sa „ekselencijo„. Legendarna imperatorka iz kuće Habzburga, Marija Terezija, koja je i inače tokom svoje dugoveke vladavine kodifikovala gotovo svaki segment tadašnjeg života svojih podanika, „skresala” je krila fizicima i pored ukidanja prava na naslov „ekselencije” značajno im proširila obaveze. Ne samo da su morali da prate njena uputstva iz oblasti unapređenja zdravstvene službe, već su morali da brinu i o čistoći grada, iznošenju smeća, isušivanju okolnih baruština, uništavanju legla komaraca, muva i glodara, snabdevanju pitkom vodom građanstva, kao i da kontrolišu rad apoteka, već narečenih hirurga i babica o čemu su bili dužni da podnose redovne godišnje izveštaje. Kao „usputna delatnost” pridodata im je obaveza i da se bore protiv nedozvoljenog i zakonom sankcionisanog rada razno-raznih nadrilekara, šarlatana i vračara, kako bi se narod najzad „uveo u red”.

        Milić Miljenović