Како се некад лечило у Сомбору: Три гроша за шуљеве
Кад си дете које воли да чита нешто више од обавезне основношколске лектире (не рачунајући данашњу „киндл“ и дајџест фејсбук генерацију) немогуће је било да те не фасцинира медицина у романтичарском књижевном сочињенију великог пољског писца Хенрика Сјенкјевича.
Чим когод буде посечен бритком сабљом пана Володијовског, на љуту рану му принесу смесу састављену од барутног праха, пљувачке и паучине из ћошка собе. Па се ти бави ратничким занатом.
Ако је веровати историјским изворима ништа у то време, па и нешто касније, нису били бољи ни честити Сомборци. Добрано до половине 18 века по здравље су ишли код ранара Сјенкјевичевог типа, травара, видара али богами и код баба-врачара, чије је бајање у воду и пасуљ било на високој цени. Јес’ да нису ни знали за боље, али и кад су добили учене лекаре радије су се опредељивали за забрађене бабускаре него за мученог првог градског физика, што ће рећи школованог лекара, Мартина Крола.
- Народ, како римокатолички, тако и православни није свестан шта је лекар а шта лек, па се радије служи враџбинама и лечи по упутству жена-бајалица. Шта више кад оболи, само да уштеди новац, мучи самог себе, те без лекарске помоћи и неге непотребно умире- жали се 1785. године први забележен званични физик сомборском Магистрату.
Истина, и до појаве Кролове, сомборска варош, тек проглашена за слободну и краљевску, бринула се о народном здрављу, па су градски оци већ те елибертационе 1749. године установили институт ранара илити по латинском „?ирурго цивитатис„. Помпезно названи хирурзи, ови „здравствени радници” поред бриге за суграђане бавили су се и ветерином, па су и прегледали месо намењено продаји, а обавеза им је била да у недостатку правих, буду и апотекари. Ипак, највећи део времена проводили су у пуштању крви уз помоћ специјалних инструмената или пијавица, те постављању вендуза, чаша са загрејаним ваздухом, које су се притискале на оболеле тачке тела њихових пацијената. Градске власти су из свог буђелара плаћале све услуге хирурга, па је поред плате од 60 форинти и 50 пожунских мера жита у натури хирургу посебно плаћана и свака интервенција. Тако је остало записано да је најцењенија интервенција била она у вези поломљених костију главе, чије је залечење додатно стајало варош од 10 до 20 форинти, ваљда у зависности од тога о чијој се тинтари радило. Ако је пак неко чукнуо главу, и то без лома кости лобање, стручна помоћ је од градске касе наплаћивана између три и шест форинти, колико су хирурзи зарађивали и од абортуса и ампутације удова. Док је спајање пребијених удова и намештање изврнутих рамена и зглобова стајало једну форинту и 30 крајцара, најучесталије интервенције, ваљда поштујући тржишне законе понуде и потражње, постављање пијавица и лечење хемороида, односно шуљева, на хируршки конто је доносило тек три гроша.
Тих првих урбаних година у Сомбору су поред првог забележеног ранара Норберта Бонђелија у вароши радила још тројица, док је међу „женскињама” ординирало и осам бабица, које су имале сличан ценовник. Поред лечења болесних а слободних суграђана, хирурзи су имали облигацију и да прегледају умрле, јер ни тада није била реткост да злочинци покушају да прикрију своја злодела. Исто тако ранари су морали редовно да обилазе градски затвор и прегледају осуђенике, како би здрави-здравцијати дочекали, најчешће одрапљену, санкцију телесног кажњавања или сакаћења. И тада је власт водила рачуна да на мучење или вешала и главом на џелатски пањ може само крив а здрав човек.
Доласком образованог, правог лекара-физика ствари су почеле споро али и приметно да се мењају. Колико су тадашњи патрицији имали на уму своју али и добробит народа им, говори и податак да је једино варошки физик бесплатно и по аутоматизму добијао статус слободног грађанина, што су сви остали морали дебело да плате. Добијао је физик, поред лепе плате, и наменски стан, огрев, сено за коње и низ других повластица, од којих није без значаја и она да им се имало обраћати искључиво са „екселенцијо„. Легендарна императорка из куће Хабзбурга, Марија Терезија, која је и иначе током своје дуговеке владавине кодификовала готово сваки сегмент тадашњег живота својих поданика, „скресала” је крила физицима и поред укидања права на наслов „екселенције” значајно им проширила обавезе. Не само да су морали да прате њена упутства из области унапређења здравствене службе, већ су морали да брину и о чистоћи града, изношењу смећа, исушивању околних баруштина, уништавању легла комараца, мува и глодара, снабдевању питком водом грађанства, као и да контролишу рад апотека, већ наречених хирурга и бабица о чему су били дужни да подносе редовне годишње извештаје. Као „успутна делатност” придодата им је обавеза и да се боре против недозвољеног и законом санкционисаног рада разно-разних надрилекара, шарлатана и врачара, како би се народ најзад „увео у ред”.
Милић Миљеновић
