(FOTO) BICIKLOM KROZ VOJVODINU – ČURUG (2. deo) Još uvek bole rupe od metaka na žitnom magacinu
Posle čuruškog groblja prošli smo pored Doma za duševno obolela lica „Čurug” koji je trenutno u fazi proširivanja i rekonstrukcije. U Ulici Kralja Petra koja nas vodi u centar sela dve kuće mi privlače pažnju - jedna velika, nekada impresivna, sada je zapuštena, par cigala je več ispalo na uglu a na bočnom zidu piše: „Kuća na prodaju”.
Nešto dalje potpuno druga slika - kućica kao iz bajke o Ivici i Marici - tako je i zove - „Kuća za odmor - Bajka”.
Stižemo u centar Čuruga kojim dominira monumentalna Srpska pravoslavna crkva Vaznesenja Gospodnjeg sagrađena 1862. Ikonostas od belog mermera projektovao je Mihailo Valtrović, a oslikao Đorđe Krstić u poslednjoj deceniji 19. veka. Crkva je poznata i po čuvenom zvonu „Veliko kontra GE” teškom 4.775 kg. na kom piše „Srpska pravoslavna crkvena opština u Čurugu za vreme slavne vlade NJ. V. Aleksandra Prvog Kralja Srba, Hrvata i Slovenaca i arhijerjestva NJ. V. Pr. G. Dr Irineja Episkopa Novosadskog-Bačkog podiže na Sv. Vaznesenjskom Hramu svome ovo zvono da danju i noću budi verne k slavenoslavlju svetoga imena božijega”. Na ulazu u bogomolju nalaze se table sa imenima meštana poginulih u Velikom ratu. Na dva lustera u samom hramu zakačene su pločice na imenima darodavaca…
Preko puta crkve, na uglu, nalazi se nekadašnji žitni magacin Branka Novakova Topalova. To je mesto na kojm su mađarski fašisti u januaru 1942. pobili 420 nevinih žitelja ovog sela. Tela mrtvih posle su bačena pod led u Tisu.
Otvaranje Muzeja žrtava Racije finansiralo je Ministarstvo spoljnih poslova Mađarske dok je obližnji Spomenik nevinim mađarskim žrtavama iz 1944. podigla Vlada Republike Srbije. Otvaranju su 2013. priustvovali tadašnji predsednici Srbije i Mađarske - Tomislav Nikolić i Janoš Ader.
Ljubazna Marija Čupić iz Info-centra TO Žablja u Čurugu otvorila nam je muzej i pustila kratki film koji govori o ovom jezivom događaju. Prema zvaničnim podacima, u mađarskoj raciji u Šajkaškoj koja je sprovedena po naredbi iz Budimpešte, a pod komandom generala Ferenca Fekethalmija-Cajdnera, u januaru 1942. ubijeno je 2.345 nevinih ljudi. Sve to je urađeno pod izgovorom da buntovne Srbe zauvek treba naučiti poslušnosti i pokazati im da je međuratna Jugoslavija bila samo prolazna epizoda o kojoj više ne treba ni da sanjaju.
Više od trećine od ukupnog broja žrtava, njih 893, stradalo je u Čurugu. To je, inače, bila gotovo petina tadašnjeg broja žitelja tog mesta. Još 4. januara uveče, pošto su mađarski žandari na Pustajićevom salašu nadomak Žablja razbili Šajkaški partizanski odred, 25 najviđenijih čuruških Srba je uhapšeno, pobijeno i bačeno pod led Tise. Masovna ubistva u tom mestu će, gotovo bez predaha, potrajati sve do noći između 9. i 10. januara. Ipak, svoj krvavi krešendo ona će dostići na sam Božić, 7. januara 1942.
Površina žitnog magacina je oko 150 metara kvadratnih, a 5. i 6. januara 1942. u taj prostor bilo je natiskano više od 400 muškaraca, žena i dece. Pošto su dželati za njih već bili doneli smrtne presude, a pojedinačno ubijanje je, kako je svedočio jedan od egzekutora Peter Teleki, bilo isuviše sporo, oni su u tom magacinu, kroz vrata i prozore, pobijeni mitraljeskom vatrom.
U dragocenom zborniku dokumenata „Racija – Treća grupa masovnih zločina“ koji je priredio istoričar dr Drago Njegovan, kao jedno od mesta mučenja i ubijanja navodi se i čuruška osnovna škola. U njoj je četiri dana bila zatočena i Čuružanka Velinka Dolovac. U poratnom svedočenju pred Državnom komisijom za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, ona je, uz ostalo, ispričala i kako su, na njene oči, lokalni Mađari ubili skretničara Žarka Stevanova i njegovu ženu i troje dece. Jedno od dece su, navela je, uhvatili za noge i glavom mu udarali o zid, dok nije izdahnulo! Posle su sva tela izbacili u školsko dvorište.
Svedočenje Milovana Maletaškog, takođe objavljeno u ovom zborniku, kazuje da su tri mađarska civila, od kojih je Maletaški prepoznao Čuružane Stjepana Heringa i Vilmoša Steha, na salašu Tucakovih odmah ubili vlasnika Nenada i njegovog sina Trivu. Preostala dva Nenadova sina, Milorada i Voju, njegovu snahu Lenku i šestogodišnjeg rođaka Ivicu Tucakova, koji im je za Božić u goste došao iz Beograda, odveli su do obližnje bare. „Tu su ih primoravali da sve po dvoje skaču u baru, a posle su na njih, kao na divlje patke, pucali dok ih nisu sve pobili“, ispričao je Maletaški.
Rafali i krici žrtava su se mešali u jezive zvuke koji su se, kako su pričali preživeli meštani, čuli u svim delovima sela. Na zidovima magacina se i danas vide tragovi krvi i rupe od mitraljeskih metaka.
Prema podacima Memorijalnog društva „Racija 1942“, samo u Čurugu je u januaru 1942. zverski umoreno 86 devojčica i dečaka mlađih od 15 godina. Deca do tog uzrasta ubijana su i u drugim šajkaškim mestima, pa ih je u Đurđevu stradalo 59, u Žablju 56, u Gospođincima 12…
Nije, međutim, „Topalov magacin“ čiji vlasnik Branislav Novakov je, uzgred, ubijen još 18. aprila 1941. godine, prilikom ulaska mađarskih okupacionih snaga u Čurug, bio jedino mesto zatočenja i egzekucije meštana. Na isti način deo njih je umoren i u nešto manjim magacinima porodica Lempel i Šeguljev.
Puno od toga znao sam o Raciji u Šajkaškoj ali su me detalji koje sam čuo danas u Čurugu potpuno „pomerili” i naterali da se zapitam kako je moguće da ljudi postanu takve zveri i to još u „mirnoj Vojvodini” u kojoj od Revolucije 1848/49. do 1941, gotovo ceo jedan vek - nije bilo ratnih dejstava niti masovnih zločina nad civilnim stanovništvom pa ni razloga da bi se neko nekome ovako svetio.
Nastavljamo dalje ka Železničkoj stanici, Rođinoj vetrenjači i Spomeniku nevinim mađarskim žrtvama 1944. o čemu ćete čitati na ovom mestu za sedam dana.
Robert Čoban
