Dnevnik u stogodišnjem selu – Stajićevo

I ono što je možda najvažnije, izuzetno je složno! Nekad se ta sloga ogledala u zajedničkom osnivanju i podizanju sela, a sada u neumornom održavanju i unapređenju.

- Kad pomislim na Stajićevo, prvo mi na um padne crkva posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, koju su 1933. godine zidali svi meštani, sve generacije i mislim da je to nešto najupečatljivije - priča nam meštanin i takoreći aktivista iz Stajićeva Nemanja Milinković, dodajući da je crkva rađena od opeke u vizantijskom stilu i odista predstavlja upečatljivo zdanje koje se retko viđa u selima koje već godinama obilazimo. - Kad se setim, devedesetih smo imali odred izviđača „Toza Marković“ i kao osnovac sam sadio šumu uz Begej, a koja je sad izletište. Tog odreda, nažalost, više nema, ali ima nas koji se i danas sami organizujemo i održavamo taj deo koji je zaista za ponos sela.

Stajićevo treba pohvaliti i kada je reč o ostalim zelenim površinama u selu. Naime, oko osnovne škole „Sveti Sava“ imaju četinarski šumarak koji je već decenijama stanište brojnih sova.

- Bile su tu i dok sam ja bio klinac, što znači da im je lepo ovde i da se osećaju bezbedno - veli Milinković i dalje kaže da je ista stvar i sa meštanima, budući da već neko vreme nemaju ni kuću ni plac na prodaju. - Ima nekoliko njih koji su se kod nas doselili iz Beograda, pa smo mi od pre tri godine počeli da razmišljamo o izgradnji nove ulice, ali imamo problem jer ne znamo gde to da uradimo. Oko nas su ili njive ili pašnjaci, pa je nemoguće širiti selo, tako da lako može da se desi da počnemo da gradimo zgrade. Zanimljiv će vam biti podatak i da je 2015. rođeno osmoro dece u selu, a 2021. čak 28, pa sad razmišljamo o proširenju jaslene i vrtićke grupe!

Sasvim je jasno zbog čega je ovo mestašce baš toliko privlačno za život - blizu je Zrenjanina, pa i Beograda, magistralni put ne prolazi kroz samo selo pa ne umanjuje bezbednost žitelja, ima prirodnih blagodeti kojih je sve manje u većim mestima, a o lepezi aktivnosti da i ne govorimo! Stajićevo je, tako, pogodno za sve uzraste jer nudi razne mogućnosti za dokolicu, kako u zabavnom, tako i u kulturno-umetničkom smislu.

- Stajićevo je iznedrilo dobre sportiste i uopšte dobre ljude - ističe odbornica u Skupštini Grada Zrenjanina Vanja Lučić, naročito ponosna što je deo stajićevske generacije koja je brojala 32 đaka, a od kojih je njih 28 završilo neki fakultet. - Mi smo gradili ovo selo, a sada doprinosimo da ono oživi i da se o njemu ovako i na ovaj način priča. Stajićevo je nas iznedrilo, a mi ga sad podižemo.

I sve ide u tom smeru da svaki segment života bude na dostojanstvenom nivou, pa Stajićevo, nakon višedecenijske priče, konačno dobija kanalizaciju. Na njihovu inicijativu je regulisan gradski prevoz na teritoriji celog Zrenjanina, pa su uvedene autobuske linije koje povezuju sva naselja sa gradom, a Stajićevo je, pogađajte, jedno od najprofitabilnijih. U proteklom periodu uređen je i fudbalski stadion, natkrivene su tribine, napravljena je teretana i tri svlačionice, zamenjena je stolarija u školi, napravljena nova sala i prosotrije u objektu gde je Mesna zajednica, a u planu je izgradnja kapele i pravljenje male marine na Begeju kako bi brodići mogli da pristanu i uživaju u nezanemarljivim čarima Stajićeva, čije ulice nose imena meštana narodnih heroja iz Drugog svetskog rata. U Stajićevu je pred Drugi svetski rat živeo i osnivač i prvi glavni urednik “Slobodne Vojvodine”, današnjeg “Dnevnika”, narodni heroj Svetozar Marković Toza.

Lea Radlovački

Uputivši se u istraživanje (za sada) najlepšeg dela vojvođanskog atara, upravo onog oko Stajićeva, na preporuku slikara Stevana Perića, lokalca koji je rodom iz Lukićeva, pratili smo majušne znakove pored utabanih puteljaka, uz rečicu Petru, a sve to u potrazi za čuvenim Svetim Vodicama. Naime, reč je o lokalitetu na kom je nekad bio jedan od najstarijih pravoslavnih manastira u Banatu - Drenovac, o kom ne postoje opipljivi dokazi, osim onih pisanih koji sami po sebi odavno privlače pažnju. Premda su arheolozi pokušavali da pronađu ostatke objekta podignutog krajem 15. veka, od manastira nema traga, bar ne očekivanog. Na mestu gde su iskopavali, pronađeni su, pak, ostaci keramike iz srednjeg veka, ljudski skeleti, ali i delovi temelja za koje se smatra da pripadaju grobnici.

Iako naše oči i objektiv nisu zabeležili ništa od pomenutog, ipak jesmo iskoristili koji momenat za uživanje u tišini atara (koji zapravo pripada Perlezu, ali je mnogo bliži Stajićevu, pa ga stoga i svojataju), okruženi šumarcima, pašnjacima, njivama, rečicom, stokom na ispaši, i raznim povećim pticama koje kruže u tom području. Zavirili smo i u kapelicu Svetog Pantelije u kojoj se nalazi bunar(čić) Sveta Vodica, a oko koje je prostor uređen tako da je prilagođeno za turiste i entuzijaste koji bi možda i raspalili roštilj.