Дневник у стогодишњем селу – Стајићево

И оно што је можда најважније, изузетно је сложно! Некад се та слога огледала у заједничком оснивању и подизању села, а сада у неуморном одржавању и унапређењу.

- Кад помислим на Стајићево, прво ми на ум падне црква посвећена Успењу Пресвете Богородице, коју су 1933. године зидали сви мештани, све генерације и мислим да је то нешто најупечатљивије - прича нам мештанин и такорећи активиста из Стајићева Немања Милинковић, додајући да је црква рађена од опеке у византијском стилу и одиста представља упечатљиво здање које се ретко виђа у селима које већ годинама обилазимо. - Кад се сетим, деведесетих смо имали одред извиђача „Тоза Марковић“ и као основац сам садио шуму уз Бегеј, а која је сад излетиште. Тог одреда, нажалост, више нема, али има нас који се и данас сами организујемо и одржавамо тај део који је заиста за понос села.

Стајићево треба похвалити и када је реч о осталим зеленим површинама у селу. Наиме, око основне школе „Свети Сава“ имају четинарски шумарак који је већ деценијама станиште бројних сова.

- Биле су ту и док сам ја био клинац, што значи да им је лепо овде и да се осећају безбедно - вели Милинковић и даље каже да је иста ствар и са мештанима, будући да већ неко време немају ни кућу ни плац на продају. - Има неколико њих који су се код нас доселили из Београда, па смо ми од пре три године почели да размишљамо о изградњи нове улице, али имамо проблем јер не знамо где то да урадимо. Око нас су или њиве или пашњаци, па је немогуће ширити село, тако да лако може да се деси да почнемо да градимо зграде. Занимљив ће вам бити податак и да је 2015. рођено осморо деце у селу, а 2021. чак 28, па сад размишљамо о проширењу јаслене и вртићке групе!

Сасвим је јасно због чега је ово месташце баш толико привлачно за живот - близу је Зрењанина, па и Београда, магистрални пут не пролази кроз само село па не умањује безбедност житеља, има природних благодети којих је све мање у већим местима, а о лепези активности да и не говоримо! Стајићево је, тако, погодно за све узрасте јер нуди разне могућности за доколицу, како у забавном, тако и у културно-уметничком смислу.

- Стајићево је изнедрило добре спортисте и уопште добре људе - истиче одборница у Скупштини Града Зрењанина Вања Лучић, нарочито поносна што је део стајићевске генерације која је бројала 32 ђака, а од којих је њих 28 завршило неки факултет. - Ми смо градили ово село, а сада доприносимо да оно оживи и да се о њему овако и на овај начин прича. Стајићево је нас изнедрило, а ми га сад подижемо.

И све иде у том смеру да сваки сегмент живота буде на достојанственом нивоу, па Стајићево, након вишедеценијске приче, коначно добија канализацију. На њихову иницијативу је регулисан градски превоз на територији целог Зрењанина, па су уведене аутобуске линије које повезују сва насеља са градом, а Стајићево је, погађајте, једно од најпрофитабилнијих. У протеклом периоду уређен је и фудбалски стадион, наткривене су трибине, направљена је теретана и три свлачионице, замењена је столарија у школи, направљена нова сала и просотрије у објекту где је Месна заједница, а у плану је изградња капеле и прављење мале марине на Бегеју како би бродићи могли да пристану и уживају у незанемарљивим чарима Стајићева, чије улице носе имена мештана народних хероја из Другог светског рата. У Стајићеву је пред Други светски рат живео и оснивач и први главни уредник “Слободне Војводине”, данашњег “Дневника”, народни херој Светозар Марковић Тоза.

Леа Радловачки

Упутивши се у истраживање (за сада) најлепшег дела војвођанског атара, управо оног око Стајићева, на препоруку сликара Стевана Перића, локалца који је родом из Лукићева, пратили смо мајушне знакове поред утабаних путељака, уз речицу Петру, а све то у потрази за чувеним Светим Водицама. Наиме, реч је о локалитету на ком је некад био један од најстаријих православних манастира у Банату - Дреновац, о ком не постоје опипљиви докази, осим оних писаних који сами по себи одавно привлаче пажњу. Премда су археолози покушавали да пронађу остатке објекта подигнутог крајем 15. века, од манастира нема трага, бар не очекиваног. На месту где су ископавали, пронађени су, пак, остаци керамике из средњег века, људски скелети, али и делови темеља за које се сматра да припадају гробници.

Иако наше очи и објектив нису забележили ништа од поменутог, ипак јесмо искористили који моменат за уживање у тишини атара (који заправо припада Перлезу, али је много ближи Стајићеву, па га стога и својатају), окружени шумарцима, пашњацима, њивама, речицом, стоком на испаши, и разним повећим птицама које круже у том подручју. Завирили смо и у капелицу Светог Пантелије у којој се налази бунар(чић) Света Водица, а око које је простор уређен тако да је прилагођено за туристе и ентузијасте који би можда и распалили роштиљ.