Dnevnik u stogodišnjem selu – Rastina

Kako nam kaže predsednik Udruženja „Kralj Petar I”, podružnica u Rastini, i član Saveta Mesne zajednice Jovan Vukobratović, danas je u ovom selu u somborskoj opštini aktivno možda 130 domaćinstava, koja broje oko 370 ljudi na spavanju.

- Bili smo najveća kolonija u ovom delu i prvi smo koji smo se doselili, a sad nas je svake godine sve manje i manje - priča naš domaćin, navodeći da je tokom Drugog svetskog rata celo selo poslato u mađarski logor Šarvar, gde više nema nikakvih naznaka o tome kakvo je to mesto bilo pre više od pola veka. - Danas ljudi idu u Sombor, pokoji su u Novom Sadu i Beogradu, ali u principu, ovde imaju zemlju, u Somboru rade, pa dođu samo na vikend. Baš nam zato svake godine ostane tri do pet praznih kuća, urušavaju se, a vlasnici neki neće ni da dođu da pokose. A mi smo najbliži Evropi! Kad mi dođu čelnici iz Sombora, kažem im da smo mi ogledalo Srbije, ne samo Rastina.

Ono što se još da videti u ovom stogodišnjem selu jeste kaštel grofa Redla iz 1818. godine, a u kom je od 1926. osnovna škola koja je nekad brojala 200 đaka, a sad jedva dvadesetak sa predškolcima i đacima do trećeg razreda. Takođe, u Rastini ima i veliki ribnjak, Fudbalski klub „Polet” koji svako malo menja naziv, pa se stariji meštani sad bore da sledećom promenom vrate prvobitno ime „Solunac”, crkva izgrađena početkom dvehiljaditih, spomenici borcima iz oba svetska rata, jedna prodavnica, jedna kafana, Pošta i ambulanta koja radi dvaput nedeljno.

- Pre dve godine su nam ukinuli apoteku i mi se sad zalažemo da ona ponovo počne da radi, imaju sve uslove, pa neka apotekarka dolazi sa lekarom utorkom i četvrtkom i podeli lekove - kaže Vukobratović.

Lepa stvar je što u selu, pak, imaju nekoliko „mladića” koji se bave stočarstvom, iako nisu najpogodniji uslovi za to, jer više nemaju pašnjake, a nije toliko ni isplativo. Ipak, Rastina broji ukupno oko 300 grla bikova, 1.000 komada svinja, 15.000 pilića, dvadesetak krava i teladi, nekoliko stotina grla ovaca. Mogu se, čak, naći i dva pčelara koja dobro i aktivno rade.

- Imamo problem sa visokim bankinama u selu i na tome ćemo da poradimo. Treba uskoro da dobijemo kanalizaciju, asfaltiran ulaz u groblje, a doneta je i odluka da se svi trotoari i jedna ulica na proleće asfaltira - zaključuje naš sagovornik, dodajući da bi bilo dobro da se u selu posadi i neko drveće, jer kako pamti, do sad su već nekoliko puta sekli, a ne sadi se ništa novo.

Lea Radlovački

V. Fifa

Hrastove šume i rastinje

Ime Rastina spominje se još u 13. veku, ali na tom području nikad nije postojalo bilo šta više od salaša s kućicama za radnu snagu tokom sezone. Na mađarskom jeziku ono je Harasti, po nekadašnjoj hrastovoj šumi koja je bila u blizini, ali naziv na srpskom asocira na rastinje. Selo je osnovano 1921. godine doseljavanjem porodica iz Like i Hercegovine, a kolonizacija je trajala do sredine tridesetih godina.

Kad imaš auto, sve je lakše

U radnjici „Majs” Violete Majstorović dnevno „ode” oko 120 vekni hleba. A bar jedna zasigurno ide u Mađarsku odakle je redovni kupac! Osim ove namirnice, Rastinci najviše pazare voće, povrće i mleko, jer je starijim meštanima, kojih je najviše, lakše da kupe sve navedeno, nego da u bašti uzgajaju sve što im treba.

- Ja se bavim ovim, ne znam ni ja kako guram - priznaje Violeta, koja je pre pet godina odlučila da otvori radnju, koja je trenutno jedina u selu. - Najneophodnije nam je da imamo lekara svaki dan. Ali, bitno je da imaš auto, onda je sve lakše!