Дневник у стогодишњем селу – Растина

Како нам каже председник Удружења „Краљ Петар И”, подружница у Растини, и члан Савета Месне заједнице Јован Вукобратовић, данас је у овом селу у сомборској општини активно можда 130 домаћинстава, која броје око 370 људи на спавању.

- Били смо највећа колонија у овом делу и први смо који смо се доселили, а сад нас је сваке године све мање и мање - прича наш домаћин, наводећи да је током Другог светског рата цело село послато у мађарски логор Шарвар, где више нема никаквих назнака о томе какво је то место било пре више од пола века. - Данас људи иду у Сомбор, покоји су у Новом Саду и Београду, али у принципу, овде имају земљу, у Сомбору раде, па дођу само на викенд. Баш нам зато сваке године остане три до пет празних кућа, урушавају се, а власници неки неће ни да дођу да покосе. А ми смо најближи Европи! Кад ми дођу челници из Сомбора, кажем им да смо ми огледало Србије, не само Растина.

Оно што се још да видети у овом стогодишњем селу јесте каштел грофа Редла из 1818. године, а у ком је од 1926. основна школа која је некад бројала 200 ђака, а сад једва двадесетак са предшколцима и ђацима до трећег разреда. Такође, у Растини има и велики рибњак, Фудбалски клуб „Полет” који свако мало мења назив, па се старији мештани сад боре да следећом променом врате првобитно име „Солунац”, црква изграђена почетком двехиљадитих, споменици борцима из оба светска рата, једна продавница, једна кафана, Пошта и амбуланта која ради двапут недељно.

- Пре две године су нам укинули апотеку и ми се сад залажемо да она поново почне да ради, имају све услове, па нека апотекарка долази са лекаром уторком и четвртком и подели лекове - каже Вукобратовић.

Лепа ствар је што у селу, пак, имају неколико „младића” који се баве сточарством, иако нису најпогоднији услови за то, јер више немају пашњаке, а није толико ни исплативо. Ипак, Растина броји укупно око 300 грла бикова, 1.000 комада свиња, 15.000 пилића, двадесетак крава и телади, неколико стотина грла оваца. Могу се, чак, наћи и два пчелара која добро и активно раде.

- Имамо проблем са високим банкинама у селу и на томе ћемо да порадимо. Треба ускоро да добијемо канализацију, асфалтиран улаз у гробље, а донета је и одлука да се сви тротоари и једна улица на пролеће асфалтира - закључује наш саговорник, додајући да би било добро да се у селу посади и неко дрвеће, јер како памти, до сад су већ неколико пута секли, а не сади се ништа ново.

Леа Радловачки

В. Фифа

Храстове шуме и растиње

Име Растина спомиње се још у 13. веку, али на том подручју никад није постојало било шта више од салаша с кућицама за радну снагу током сезоне. На мађарском језику оно је Харасти, по некадашњој храстовој шуми која је била у близини, али назив на српском асоцира на растиње. Село је основано 1921. године досељавањем породица из Лике и Херцеговине, а колонизација је трајала до средине тридесетих година.

Кад имаш ауто, све је лакше

У радњици „Мајс” Виолете Мајсторовић дневно „оде” око 120 векни хлеба. А бар једна засигурно иде у Мађарску одакле је редовни купац! Осим ове намирнице, Растинци највише пазаре воће, поврће и млеко, јер је старијим мештанима, којих је највише, лакше да купе све наведено, него да у башти узгајају све што им треба.

- Ја се бавим овим, не знам ни ја како гурам - признаје Виолета, која је пре пет година одлучила да отвори радњу, која је тренутно једина у селу. - Најнеопходније нам је да имамо лекара сваки дан. Али, битно је да имаш ауто, онда је све лакше!