„Dnevnik” u stogodišnjem selu – Banatski Sokolac
- Svakom je svoje selo milo, drago, ima dušu, pa tako je i nama s Banatskim Sokolcem, on mi je u srcu, tu sam rođen i odrastao, tu su moji - priča nam domaćin sela predsednik Saveta Mesne zajednice Jovan Ilić, koji je jedan od retkih koji je odlučio da se zadrži u svom rodnom selu. - Uvek može da bude bolje, planiramo neke radove, i šta god možemo, mi ćemo uraditi za naše selo.
Tako je u planu da se u nekom trenutku asfaltiraju pojedine ulice, da se izgradi kapela na groblju, da urade trim stazu u školskom dvorištu u koje već godinama predano ulažu u sportske terene i bezbednost onih koji tu vole da provode slobodno vreme.
- Leti nam dolaze mladi i iz okolnih mesta, igraju odbojku na pesku, pa onda organizujemo i turnire u fudbalu i odbojci - kaže naš sagovornik, dodajući da se njih desetak mladih, koliko ih i ima u Sokolcu, inače okupljaju u prostrijama Mesne zajednice gde igraju stoni tenis, karte i slično. - Mladi uglavnom beže u veće gradove kao što su Novi Sad i Beograd, a dosta njih se preselilo u Vršac i Plandište. Ko ode iz sela, nikad se ne vrati ovde da živi...
Takav manir doveo je do toga da u Sokolcu, koji je podeljen na dva dela - levi deo sela Čađavicu i desni deo Jatagan - trenutno prespava svega 160 stanovnika, osnovaca ima možda petoro-šestoro i oni idu u školu u Velikoj Gredi. Ali, ako ništa drugo, zato ima posla za svakog ko želi da radi.
- Naši meštani su uglavnom zaposleni po javnim preduzećima ili u klanici, ali ljudi se ovde pretežno bave poljoprivredom - navodi Ilić. - Stočarstvo nam je u opadanju, ali budući da imamo dobru zemlju, poljoprivrednici uzgajaju soju, žito, kukuruz...
Rapidno opadanje broja stanovnika dovelo je do toga da Banatski Sokolac, koji je nekad imao tri radnje, sada ostane na jednoj i „na klimavim nogama”, jer vlasnici nemaju računa da je drže. Ambulanta radi četiri puta mesečno, a apoteku nikad nisu ni imali. Za divno čudo, čak i dve kafane, vrlo su uspešno zatvorene. Sve potrebe koje meštani imaju, ispunjavaju u Plandištu, čija blizina je i prednost i mana.
- Niko od nas nije razmišljao u tom pravcu da će nam selo biti još manje. Ipak, čovek se navikne i na to, jer ne možeš ništa da promeniš. Ali, međusobno odlično funkcionišemo, leti pravimo radne akcije i baš se dosta ljudi odazove da pomogne - zaključuje mladi Ilić.
- Ja imam s kim da se družim i popijem jutarnju kafu, ali već malo dalje kad idete, sve je prazno, ili su u kućama matori ljudi koji imaju više od 80 godina - kaže nam meštanin Banatskog Sokolca Milan Nedimović, penzioner koji je po struci bio veterinar.
I upravo taj starosni prosek u selu je ono što je najviše doprinelo da selo izgleda drugačije nego što je bilo. Mladi su otišli, ostali su matori, pa ni nema neke dalje filozofije.
- Iskreno, ne smeta mi što idem u Plandište, čak mi pričinjava zadovoljstvo da se malo prošetam - nastavlja Nedimović, uz kog je verni čuvar matori četvoronožni lovac Pengi. - Ja volim Sokolac, tu sam rođen, tu sam odrastao. Ima još uvek društva, nije veliko ali je dobro, kako treba... Imam mir, tišinu, onda i možeš da nađeš neki svoj smisao za život. I kad nemam šta da radim, uvek nađem sebi nekog posla da ne bih dangubio.
Sad već davne 2005. godine u Banatskom Sokolcu nastao je muzički festival „Rock Village” koji je ovo seoce smestilo na svetsku turističku mapu. Manifestaciju je osnovao meštanin Mirko Miljuš, koji je inače počasni konzul Jamajke, a na ideju da podigne spomenik jamajčanskom rege muzičaru Robertu Bobu Marliju, došao je četiri godine kasnije kada je bista i podignuta u dvorištu nekadašnje osnovne škole.
- Ovaj festival je doneo posebnu slavu selu - kaže predsednik Saveta Jovan Ilić. - Kako su godine prolazile, festival je rastao i oseti se da ga nema već dve godine, jako nam fali. Nadamo se da ćemo ove godine uspeti opet da ga organizujemo.
Lea Radlovački
