„Dnevnik” u selu s imenom i prezimenom: Svetozar Miletić

Nije Svetozar Miletić, mesto u opštini Sombor, ništa slabije niti gore od ostalih, ali jeste najmanje gostoprimljivo i raspoloženo da se o njemu piše. Prevalivši dvosatni put u jednom pravcu iz Novog Sada, shvatili smo da nismo svugde dobrodošli i da nije uvek lako iznedriti dobru priču. Osim što je malo ko hteo da nam štogod kaže, malo šta su nam znali i imali reći.

Oslonivši se na izvore sa interneta, mesto Svetozar Miletić postoji vekovima, ali je poznato da je krajem 17. veka dobilo naziv Lemeš ili Nemeš Militić, a današnje ime je dobilo 1925. godine po nekadašnjem političaru, advokatu i gradonačelniku Novog Sada. Zašto su se odlučili da svoje selo nazovu baš po toj osobi - ne znaju ni internet, a ni meštani koje smo pitali tokom nedavne posete.

Kao i ostala sela, i ovo na severu Bačke, ima problem odliva stanovništva koji mahom odlazi u Nemačku i Austriju, iako u svom posedu imaju bar 100 jutara obradive zemlje.

- Iznenađuje me što ima i ljudi koji imaju 50 jutara svoje zemlje, 40 daju u arendu i od toga mogu da zarade 1.000 evra mesečno i solidno da žive, a odlaze u inostranstvo - kaže predsednik Mesne zajednice Dejan Đurković. - Selo je ranije bilo bogato, svi su se bavili zemljoradnjom, kao i stočarstvom kog je danas sve manje. Veliki problem nam je što je svaka četvrta kuća prazna. Radnici komunalnih preduzeća se angažuju i pokose travu ispred praznih kuća, a onda se komšije bune zbog toga. Ima dosta onih koji kupe nekoliko kuća, ni sami ne znaju zašto, pa to ne održavaju.

U Miletiću žive Mađari, Hrvati, Srbi,... Koliko-toliko se lepo slažu, nema konflikta - tvrde.

- Kako odmiče vreme, mislim da su ljudi sve složniji, valjda nemaština doprinosi tome - tvrdi Đurković. - Bitno je da se slažemo i pomažemo koliko možemo, a da ne odmažemo. Ali, ovde svako gleda samo svoja posla...

Ipak, ono što je ujednilo meštane, makar pre dve godine, jeste obnavljanje Fudbalskog kluba „Jedinstvo Lemeš” koji nije radio više od 15 godina.

- Bilo je lepo jer se selo okupilo i svi su pomagali, donirali su pločice, gips, skupili smo novac za travu, organizovali smo i sportske balove na koje se mnogo ljudi odazvalo - priseća se mladi predsednik MZ. - Sad imamo oko 27 prvotimaca i 50-ak male dece. Sve ih trenira Predrag Gligorijević Crni koji je baš posvećen deci i uvek ih je trenirao iako nije postojao klub, nisu imali svlačionicu, ni valjane lopte. Ali trava se kosila i deca su imala gde da trče.

Ono što bi moglo da doprinese boljem stanju u selu jeste potencijalna obnova Lemeške banje, za koju se sada čeka novac preko projekata Evropske unije i Grada Sombora.

- Sledi nam studija izvodljivosti za banju, a problem je što nikad nismo radili analizu blata i vode. S tim dokumentima će se naći investitori ili ćemo pisati projekte za izgradnju banje i bušenje bunara - kaže naš sagovornik koji se nada da će cela stvar biti rešena za maksimalno pet godina. - Banju je svojevremeno uništilo nevreme, a ljudi se nikad nisu složili da to srede.

Slična stvar je i sa bazenom koji nije u funkciji već 15-ak godina, mada deluje kao da se ne koristi mnogo mnogo duže. Treba nabaviti pumpe i pročišćivače, ali ni za to niko nema interes da sredi.

Međutim, ono što, čini se, odlično funkcioniše jesu lokalne kafane. Uvek pune ljudi, mesto su gde se svi okupljaju i druže. Iako imaju i nekoliko velikih manifestacija u selu - kao što su Kulen fest i slava sela - posećenost je iz godine u godinu sve slabija.

- Poslednje subote u julu bili smo domaćini plemićkih sela s kojima smo pobratimi jer svi imaju, ili su imalu, u nazivu „Nemeš”. To su mesta iz Mađarske, Nemačke i Slovačke i uskoro treba da odlučimo kome ćemo predati zastavu za susret naredne godine - dodaje Đurković, prebrojavši 30 sela s kojima dele plemićku istoriju.

A dok se ne donese takva odluka, u planu je da Svetozar Miletić reši i problem sa slabim pritiskom vode na novoizgrađenom gradskom vodovodu. U toku su završni radovi na pumpnoj stanici kako bi pritisak bio isti u svakom delu sela, čak i kad meštani uveče zalivaju bašte.

U Svetozaru Miletiću dnevno se proda između 200 i 300 vekni hleba. I to se vodi kao solidan prosek, kažu nam žene iz lokalne pekare. Baš zato što su sve došle u to selo udavši se, tvrde da se tu sasvim lepo može živeti samo ako ljudi hoće da rade. „Ko hoće da radi, dobro mu je”, uveravaju nas. Pa eto, ako želite da radite i pristojno da živite, u Miletiću možete kupiti kuću od 3.000 do 15.000 evra.

„Klaudija, aj nas slikaj”, „Klaudija, uđi da se kupaš sa nama”, „Gde ćete nas metnuti”, „Stvarno, bićemo popularniiiii”,... uzvikuju deca na lokalnom ribnjaku koja koriste svaki slobodni trenutak vrelog leta da se okupaju i zabave. Iako na vodi nema pecanja, pa čak ni kupanja, vlasnik dozvoli mališanima da se osveže jer svakako nemaju gde drugo to da urade. Ako ništa drugo, graja i cika unose živost u selu, makar i na samom kraju mesta. A ona deca koja se ne kupaju u ribnjaku jer je voda prljava, kažu da im je u Miletiću najčešće dosadno jer nemaju šta zanimljivo da rade.

Lea Radlovački

Projekat „Sela Vojvodine - kako se živi i kako ih oživeti” realizuje DVP digital uz podršku Pokrajinskog sekretarijaza za kulturu, javno informisanje i verske zajednice