Dnevnik u selu s imenom i prezimenom: Višnjićevo

Nekada se kroz to mesto, koje je 1935. godine dobilo ime po čuvenom guslaru Filipu Višnjiću, u kom je 101 godinu pre toga i preminuo, prolazilo i vozom i lađama, ali danas u njega svraćaju kolima samo putnici namernici i meštani koji se u njega rado vraćaju.

- Vezani smo za selo i teško odavde idemo - priča nam predsednik Saveta Mesne zajednice Višnjićevo Radivoj Veteha, koji je bio naš domaćin tokom posete. - Kažite mi, šta da vam kažem šta je ono što nas vezuje toliko! Nigde ne volimo da idemo, a nije da nismo gostoljubivi, volimo kad nam dođu.

U to smo se i sami uverili u nekoliko navrata, koliko na samom početku kada nam je jedan meštanin, „školski”, prišao i dao jabuke i šljive. Osim Srba, kojih ima oko 90 odsto, ostatak stanovništva čine Slovaci, Hrvati i Romi, ali danas je sve više mešovitih brakova, tako da,  “zadirkivanja” na nacionalnoj osnovi nikad nije bilo.

- Živimo kao jedno - uverava nas Veteha. - Imamo nešto posebno, retko volimo da idemo „nastranu” i ovde izlazimo, pa nam dolaze i iz drugih mesta. Za vikend je život do jutarnjih sati... Takođe, imamo i sve manje nezaposlenih, otvaraju nam se firmice i mladi se zapošljavaju, a tek treba da proradi industrijska zona i dođu investitori. Verujem da više neće biti migracije.

Polovina stanovništva bavi se poljoprivredom, odnosno ratarstvom, uzgaja kukuruz, pšenicu i soju, a ostali su zaposleni u šumskoj upravi, privatnoj pilani, raznim lokalima, a deo putuje za Šid ili Sremsku Mitrovicu. Među onima koji su ostali, odnosno rešili da se vrate, jeste i mladi konobar Ivan Ličanin (21) koji je završio srednju poljoprivrednu školu u Šidu i odmah se vratio u Višnjićevo gde je, kako kaže, zadovoljan.

Višnjićevo broji pet udruženja: SUBNOR, Udruženje penzionera, pčelara, žena i Kulturno-umetničko društvo, kao i dva sportska kluba: fudbalski i kajakaški. Svi nose ime po Filipu Višnjiću, osim fudbalera koji su „Hajduci”. Udruženje žena, koje broji oko 25 Višnjičanki, trude se da nekadašnju školu u potpunosti preurede u etno kutak, kako bi prerastao u Muzej Filipa Višnjića.

- Najstariji predmeti koje imamo su drveni opanci, rebrasta daska za ribanje veša, naćve, što je drvena posuda u kojoj se mesio hleb, kao i kvaščara u kojoj se nekad pravio kvacas - objašnjava predsednica tog udruženja Gordana Škorić, dodajući da je vrlo moguć da svi navedeni predmeti datiraju iz perioda Filipa Višnjića.

Budući da se svi meštani trude da očuvaju sećanje na srpskog guslara, organizuju višednevnu manifestaciju „Višnjićevi dani” koji će se ove godine održati od 7. septembra.

- Prvenstveno volim selo, drago mi je što ovde živim, treniram fudbal, ovde imam drugare, a i navikao sam - priča Ivan, ugostivši nas u lokalnom kafiću koji je, zapravo, naslednik najstarije kafane u selu, smeštene u staroj graničarskoj kući koja je danas preuređena i modernizivana. - I kad putujem negde, jedva čekam da se vratim. Višnjićevo je takvo selo da nam se uvek nešto dešava, a u okolnim mestima nema ništa. Prija mi ovde, lepo zaradim, mama kuva, ne moram da plaćam stan. U poslednje vreme možeš prebrojati na prste ko je od mladih otišao, većina je ovde.

I zaista, meštani imaju ambulantu, Poštu, matičara, trgovinske lance, prodavnice, veterinarsku stanicu, kafiće, imaju sve uslove za o(p)stanak. Jedino policijsku stanicu nemaju, ali ona im ni ne treba.

- Retko nam ovde svraća policija, mi smo mirni i dobri ljudi, šta će nam ovde policijska stanica? - pita nas nasmejani predsednik Saveta MZ, detaljno praveći spisak šta sve moram da vidimo i fotografišemo u Višnjićevu kad smo već rešili da dođemo.

Lokalna crkva Svetog Nikole izgrađena je 1800. godine, dok je Višnjićevo nosilo naziv Grk po trgovcu iz Grčke koji je uz reku Bosut živeo i radio. Međutim, crkva je srušena tokom Drugog svetskog rata, da bi 1964. napravljena nova.

- Kako nije moglo za vreme Tita da se ide u crkvu? - pita nas Radivoj Veteha, povodom komentara da danas mnogi pričaju kako za vreme Jugoslavije nije smelo da se javno govori o veri. - Ja sam ’60. godište i kršten sam kad sam se rodio. Kod nas je to bilo normalno. Više se išlo u crkvu kad je bio Tito, nego sad. Mi smo takvi, valjda, inayije.

U svakom slučaju, crkva je 2016. godine ponovo izgrađena, jer je bilo skuplje rešavati problem vlage obnavljanjem, a Crkvena opština Višnjićevo daje podosta zemlje u arendu, te su odlučili da novac od toga ulože u izgradnju najnovije pravoslavne kuće.

To mesto ima oko pet-šest arteskih bunara iz kojih teče bistra voda, ali nekima od njih morate vrlo pažljivo da prilazite budući da prelivaju i s mahovinom stvaraju opasno klizavu površinu (ne pitajte kako znamo). Na mesnom groblju nalazi se i nadgrobni spomenik Filipu Višnjiću koji je podiglo Udruženje Srba „Zora” iz Beča još 1877. godine, a na kom su uklesani stihovi Jovana Jovanovića Zmaja, posvećeni upravo guslaru. Lokalna biblioteka, koja je tek u nastajanju, broji oko 2.500 knjiga koje su donirali ljudi, a najstarija, bar ona koju smo uspeli da pronađemo, datira s početka 20. veka. Međutim, ono što meštani smatraju da je trenutno najbitnije ulagati, jeste fiskulturna sala, a onda i uvođenje kanalizacije.

- Previše je to skupo za ovako malo mesto, ali želja uvek postoji - kaže Veteha. - Mi smo kao „slepo crevo” i hteli smo da se povežemo sa Bosutom, pa smo 1986. godine „Vojvodinašumama” dali deo pašnjaka koji nam ide pored reke kako bi oni nama zauzvrat odradili put za Bosut. Međutim, o njemu niko ne vodi računa, od tad ništa na njemu nije rađeno, sami se dovijamo da zakrpimo rupe, nije čak nigde ni zaveden, nije ni u čijoj nadležnosti, nema ni znakova na putu.

Lea Radlovački

Foto: V. Fifa