„Дневник” у селу с именом и презименом: Светозар Милетић

Није Светозар Милетић, место у општини Сомбор, ништа слабије нити горе од осталих, али јесте најмање гостопримљиво и расположено да се о њему пише. Преваливши двосатни пут у једном правцу из Новог Сада, схватили смо да нисмо свугде добродошли и да није увек лако изнедрити добру причу. Осим што је мало ко хтео да нам штогод каже, мало шта су нам знали и имали рећи.

Ослонивши се на изворе са интернета, место Светозар Милетић постоји вековима, али је познато да је крајем 17. века добило назив Лемеш или Немеш Милитић, а данашње име је добило 1925. године по некадашњем политичару, адвокату и градоначелнику Новог Сада. Зашто су се одлучили да своје село назову баш по тој особи - не знају ни интернет, а ни мештани које смо питали током недавне посете.

Као и остала села, и ово на северу Бачке, има проблем одлива становништва који махом одлази у Немачку и Аустрију, иако у свом поседу имају бар 100 јутара обрадиве земље.

- Изненађује ме што има и људи који имају 50 јутара своје земље, 40 дају у аренду и од тога могу да зараде 1.000 евра месечно и солидно да живе, а одлазе у иностранство - каже председник Месне заједнице Дејан Ђурковић. - Село је раније било богато, сви су се бавили земљорадњом, као и сточарством ког је данас све мање. Велики проблем нам је што је свака четврта кућа празна. Радници комуналних предузећа се ангажују и покосе траву испред празних кућа, а онда се комшије буне због тога. Има доста оних који купе неколико кућа, ни сами не знају зашто, па то не одржавају.

У Милетићу живе Мађари, Хрвати, Срби,... Колико-толико се лепо слажу, нема конфликта - тврде.

- Како одмиче време, мислим да су људи све сложнији, ваљда немаштина доприноси томе - тврди Ђурковић. - Битно је да се слажемо и помажемо колико можемо, а да не одмажемо. Али, овде свако гледа само своја посла...

Ипак, оно што је уједнило мештане, макар пре две године, јесте обнављање Фудбалског клуба „Јединство Лемеш” који није радио више од 15 година.

- Било је лепо јер се село окупило и сви су помагали, донирали су плочице, гипс, скупили смо новац за траву, организовали смо и спортске балове на које се много људи одазвало - присећа се млади председник МЗ. - Сад имамо око 27 првотимаца и 50-ак мале деце. Све их тренира Предраг Глигоријевић Црни који је баш посвећен деци и увек их је тренирао иако није постојао клуб, нису имали свлачионицу, ни ваљане лопте. Али трава се косила и деца су имала где да трче.

Оно што би могло да допринесе бољем стању у селу јесте потенцијална обнова Лемешке бање, за коју се сада чека новац преко пројеката Европске уније и Града Сомбора.

- Следи нам студија изводљивости за бању, а проблем је што никад нисмо радили анализу блата и воде. С тим документима ће се наћи инвеститори или ћемо писати пројекте за изградњу бање и бушење бунара - каже наш саговорник који се нада да ће цела ствар бити решена за максимално пет година. - Бању је својевремено уништило невреме, а људи се никад нису сложили да то среде.

Слична ствар је и са базеном који није у функцији већ 15-ак година, мада делује као да се не користи много много дуже. Треба набавити пумпе и прочишћиваче, али ни за то нико нема интерес да среди.

Међутим, оно што, чини се, одлично функционише јесу локалне кафане. Увек пуне људи, место су где се сви окупљају и друже. Иако имају и неколико великих манифестација у селу - као што су Кулен фест и слава села - посећеност је из године у годину све слабија.

- Последње суботе у јулу били смо домаћини племићких села с којима смо побратими јер сви имају, или су ималу, у називу „Немеш”. То су места из Мађарске, Немачке и Словачке и ускоро треба да одлучимо коме ћемо предати заставу за сусрет наредне године - додаје Ђурковић, пребројавши 30 села с којима деле племићку историју.

А док се не донесе таква одлука, у плану је да Светозар Милетић реши и проблем са слабим притиском воде на новоизграђеном градском водоводу. У току су завршни радови на пумпној станици како би притисак био исти у сваком делу села, чак и кад мештани увече заливају баште.

У Светозару Милетићу дневно се прода између 200 и 300 векни хлеба. И то се води као солидан просек, кажу нам жене из локалне пекаре. Баш зато што су све дошле у то село удавши се, тврде да се ту сасвим лепо може живети само ако људи хоће да раде. „Ко хоће да ради, добро му је”, уверавају нас. Па ето, ако желите да радите и пристојно да живите, у Милетићу можете купити кућу од 3.000 до 15.000 евра.

„Клаудија, ај нас сликај”, „Клаудија, уђи да се купаш са нама”, „Где ћете нас метнути”, „Стварно, бићемо популарниииии”,... узвикују деца на локалном рибњаку која користе сваки слободни тренутак врелог лета да се окупају и забаве. Иако на води нема пецања, па чак ни купања, власник дозволи малишанима да се освеже јер свакако немају где друго то да ураде. Ако ништа друго, граја и цика уносе живост у селу, макар и на самом крају места. А она деца која се не купају у рибњаку јер је вода прљава, кажу да им је у Милетићу најчешће досадно јер немају шта занимљиво да раде.

Леа Радловачки

Пројекат „Села Војводине - како се живи и како их оживети” реализује ДВП дигитал уз подршку Покрајинског секретаријаза за културу, јавно информисање и верске заједнице