„Dnevnik” u selu s imenom i prezimenom Karađorđevo: Od golih polja do izvora života

Možda se ne bi baš svi meštani složili s tim da je u Karađorđevu sve tako sjajno, ali slušajući istorijske priče o tom mestu koje je prošlo kroz sito i rešeto, jasno je da i nije tako lako stati na noge i stvoriti selo iz snova. No, kao i većina omanjih vojvođanskih sela, i to je nastalo po završetku Prvog svetskog rata, kada su dobrovoljci, mahom Ličani, sa Solunskog fronta dobili po pet hektara zemlje s okućnicom. Premda im je davne 1921. godine bilo neobično da stvore sebi život u ravnici gde je bilo samo „golih polja” i nigde kamenja i drveća, čime su najbolje umeli da rukuju, ipak su uspeli da plodno dno Panonskog mora prilagode sebi i pretvore u nepresušan izvor poljoprivrednih dobara.

– U nepunih 200 domaćinstava, po poslednjem popisu pred Drugi svetski rat, ovde je živelo 1.650 duša – priča nam meštanin Jovo Lemajić, čiji je deda bio solunski dobrovoljac, inače doveden iz Amerike da brani otaybinu. – Suština je u tome da su prave heroine bile naše bake, koje su u proseku rađale šestoro žive i zdrave dece, i to pod onakvim uslovima života i rada! Ali, ljudi su se borili. Prva generacija koja je ovde rođena, 1922. godine, bila je najbrojnija. Tada je bilo 70 dece, a i svake naredne se rodilo između 60 i 70. Dolazili su mladi ljudi i stvarali porodicu. Usled demografskog buma, 1925. godine je sagrađena prva škola, ali je postala tesna pa je izgrađena i druga. Prvu smo zvali „Nikola Tesla”, a drugu, iz opšte zahvalnosti prema Karađorđu i njegovoj dinastiji Karađorđević, nazvali smo „Oplenac”.

Karađorđeva na sve strane

Đorđe Petrović, poznat kao Karađorđe, bio je vođa Prvog srpskog ustanka i rodonačelnik dinastije Karađorđević. U Srbiji danas ima oko 20 naselja koja po njemu nose naziv, pa tako i tri u Vojvodini, odnosno dva u Bačkoj. „Jedno je Titovo, ima i Banatsko, a ovo zovemo ’naše Karađorđevo’ jer je najlepše”, kažu ponosni meštani.

Obe škole, jedna na jednom kraju sela, druga na drugom, sada su potpuno devastirane i meštane sećaju na neka bolja vremena. Učionice su ostale prazne koliko pre više od 40 godina te danas deca predškolskog i školskog uzrasta autobusima bez roditelja putuju u vrtić i školu u Bačku Topolu.

Trač i selo – ljubavi i pivo

Kako inače biva po selima, najviše ljudi može se zateći kod kafane ili ambulante. Budući da Karađorđevo nema prvu „instituciju”, meštane smo zatekli ispred druge! Baš se petak zalomio kao dan, zapravo jedan od dva u nedelji, kad im lekar dolazi u posetu. Ili obrnuto... U svakom slučaju, četiri žene različitih dobi neobavezno su ćaskale na klupici ispred Doma zdravlja i čekale lekarku da i s njom proćaskaju, ali o ozbiljnijim stvarima.

– Šta ćemo da radimo ovde nego da tračarimo – uzvikuje najstarija, ali i najraspoloženija meštanka Mileva Svilar, koju smo zatekli s unukom Milenom i suseljankama Ankom Antanasijević i još jednom Milenom, ali koja se preziva Vurdelja. – Ne znam koji je najsočniji seoski trač, ali pričamo o tome ko se s kim švalera, ko je šta rekao, gde je bio, prošao.

Pa je tako krenulo „ćućurućanje” ko je sve trudan i treba da se porodi, pa zar ova, pa zar ona, biće i ova, „nemoj pričati da je i ona trudna, posle toliko godina, neka, milo mi je”... I ma koliko neumorna usta razglabala o svojim i tuđim sudbama, već uveliko nemaju zubara kom bi ih otvorila za pregled. Biće da je tako jer u Karađorđevu više ni nema dovoljno zuba...

Al’, da ne grešimo dušu, nije da žedna usta nemaju gde da umoče jezik. Možda nemaju registrovanu kafanu, ali im zato „klupa kod Ice” (pored najstarije prodavnice u selu) radi punom parom već dvadesetak godina. Na njoj se, kako su nam rekli Dušan Panjković i Nedeljko Borenović, okupljaju „i direktori, i radnici, i poljoprivrednici, i seljaci”. A na njoj je i toliko ljubavi sklopljeno, čak svaki put kad se muške oči susretnu s pivskom flašom.

– Sad imamo oko 320 punoletnih i možda stotinak dece – kaže Rašeta, dodajući da se doselilo nekoliko izbegličkih porodica jer su od države dobile kuće u Karađorđevu, a i da danas generalno ljudi slabo odlaze odatle. – Nažalost, tamo gde sad odlaze, ne vraćaju se, to je jednosmerna ulica.

Kad već spominjemo ulicu iz koje nema povratka, u Karađorđevu još uvek ima onih koje su neasfaltirane, te meštani moraju sami da kose travu na javnoj površini da bi došli do puta. Među ogorčenima je i Zora Petraković, koja živi kod nekadašnje škole „Oplenac”, a nekad je važilo da je njena kuća na uglednom mestu u selu. Danas se do nje stiže atarskim putem ili kroz korov i žbunje.

Eko-junakinje 21. veka

Iako su u istoriji sela heorine bile bake koje su rađale više dece, današnje su Sofija Savić (9) i Mila Beslać (za tri dana će napuniti devet godina), koje smo zatekli kako skupljaju smeće na autobuskoj stanici!

Nevaljala starija deca, sedmaci i osmaci, razbacaju flaše i kese, a Sofija i Mila ih, u pauzama od „istraživanja pašnjaka i novih puteva”, kroz igru skupljaju. Nije ni čudo što im je lepše kod babe i dede u Karađorđevu nego u Bačkoj Topoli gde žive – na selu je, kako kažu, ipak svežiji vazduh.

– Više od 20 godina sama šišam travuljinu da bih došla do prvog asfalta – uzrujana je Zora, koja nas je biciklom tražila po selu da nam ispriča svoju situaciju, te nas je dovela do svog ognjišta, iliti oaze skrivene od očiju prolaznika. – Kad su kiše, moram da nosim dodatne cipele. Brat, zet i ja dajemo 150.000 dinara godišnje nameta, pa je tužno i ružno da ovako živim!

Inače, Karađorđevo je selo kroz koje retko ko i prolazi; glavna ulica zapravo nije glavna (iako i danas nosi naziv po maršalu Titu); uprkos ravnici, kad se uđe u mesto, iz bilo kojeg pravca, prvo se ide nizbrdo, pa uzbrdo; da bi se stiglo do centra (odnosno ćoška koji meštani nazivaju centrom) moraju se brojati raskrsnice; a sve ostalo što zatreba, ima u Bačkoj Topoli.

Lea Radlovački

Projekat „Sela Vojvodine - kako se živi i kako ih oživeti” realizuje DVP digital uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i verske zajednice