„Dnevnik” u selu neobičnog naziva – Lipar: Mladi odoše, a stari o tome kako je nekad bilo

Em što su meštani stariji, em što svako muči svoju muku, pa im ni nije do tuđe. Bar tako kažu oni koji su nas nedavno dočekali u Mesnoj zajednici Lipar, a koji se najradije prisećaju nekih drugih vremena kada je svađa bilo još manje.

- Nama je bilo fino detinjstvo i lepo se živelo, bilo je više sloge i prijateljstva nego danas - setno priča nekadašnji sekretar Mesne zajednice Radovan Vučinić. - Žalosno je što je ostalo selo samo za nas matore, a omladina mora da beži gde ima posla. Tamo u zadnjoj ulici, Panonskoj, gde je kasnije došao mlađi svet, tamo ima nešto dece... Nekad nas je u razredu bilo više od 30, a sad u celoj školi ima oko 50 đaka.

I dok Lipar deli sudbinu s drugim selima u Vojvodini, a i Srbiji, ipak se smišljaju načini kako da lokalna osnovna škola ostane na nogama od prvog do osmog razreda, pa tako postoji plan da se malim Liparčanima pridruže vršnjaci iz okolnih sela.

- Škola je napravljena nova pre desetak godina, sve lepo imaju ali fali đaka - pojašnjava aktuelni sekretar MZ Zoltan Juhas, dodajući da je već u njegovoj generaciji bilo manje učenika nego za vreme Vučinića.

Situacija kod voćara je već godinama ista zbog čega mnogi odustaju od tog posla. Među njima je i Liparčanin na kulskoj adresi Goran Miščević koji planira da polako prestane sa uzgojem šljiva i kajsija na nasleđenih pet hektara zemlje. Iako sve što ubere i proda, u vidu rakije ili svežeg ploda, više mu se ne isplati, te mu se život svodi na preživljavanje.

- Od 2018. je iskrčeno više voćnjaka nego u zadnjih 30 godina ovde na severu - kaže Miščević, ističući da je, zapravo, najveći problem nedostatak radne snage. - Dobijam subvencije od pokrajine, ali to nije dovoljno. Sad mi je potreban traktor, ali i onaj najjeftiniji je skup.

Masovni odlazak mlađih naraštaja ostavlja selo s previše praznih kuća koje se mogu kupiti za najviše 6.000 evra. Ali i šta vredi za tako „male” novce kupiti komplet sređenu kuću kad u blizini nema posla?

- Selo je propalo, sad treba da žive samo tri čoveka koja mogu da rade ceo atar s novom mehanizacijom - ogorčen je deda Radovan, te uredno nabraja silne firme koje su zatvorene nakon privatizacije, a koje su nekad zapošljavale svaku živu dušu koja je želela da radi a nije se bavila poljoprivredom. - Pritom, naša prodavnica je skuplja u odnosu na Kulu za 20 odsto i u njoj ni ne možemo da nabavimo svu robu koja nam treba. A ovde seljaci sve računaju kroz kravu i pivo, koliko si šta platio. Nemamo autobuse, a ko nema ni kola, mora taksijem da ide do grada, što ga izađe u jednom smeru 400 dinara. A moramo bar jednom nedeljno da idemo do Kule, o Vrbasu i ne razmišljamo.

Iako podosta zavise od centra svoje opštine, naši sagovornici kažu da se ni tamo ne živi bilo šta bolje, te da na pijaci ne možeš videti ni 50 ljudi.

Teško i skoro zabranjeno pitanje u Liparu je: kako je selo dobilo naziv? Tačan odgovor niko ne zna, jer se 1956. godine preko noći promenilo ime iz Kulskog Sokolca u Lipar. A u selu, ni „l” od lipa. Ali, zato, sledeće godine Liparci imaju lep jubilej - 100 godina postojanja njihovg mesta koje je nastalo naseljavanjem solunskih dobrovoljaca.

- Nekad se ovde sve gradilo i radilo, ljudi su bili raspoloženi, imali smo samodoprinose i još su meštani davali dodatne priloge. Od svog dinara smo napravili vodu, struju i puteve - ponosno se priseća Vučinić i na spisak dodaje još tri izbušena bunara.

A sad, nit’ ima samodoprinosa, nit’ Mesna zajednica ima svoj račun pa da može bilo šta samostalno i samoinicijativno da pokrene i isfinansira.

- Problem je što Opština treba da nam odobri i aktivira naša sredstva, a uzeli su nam četiri miliona dinara i mi sad čekamo da nam ih vrate - kaže Juhas. - Odugovlače, non-stop je kao neka procedura. A kad dobijemo taj novac, onda ćemo da popravljamo puteve, trotoare, nove staze na groblju i da održavamo vodovod.

Premda u Liparu ni nema nekih aktivnosti za meštane, oni koji još iole razmišljaju o tim stvarima, zabrinuti su što nemaju ni za koga da organizuju bilo šta.

- Sad su druga interesovanja, samo daj mobilni i svak’ za sebe čuka u telefon, zaboraviće deca da pričaju - priča nekadašnji sekretar Mesne zajednice, vrativši se opet u svoje mlađe dane kada su se svi skupljali i družili do te mere da je leti u selu bilo čak duplo više dece nego inače.

Lea Radlovački