Dnevnik u selu neobičnog naziva: Kolut

I sad, kako da im objasnimo da mi zalutamo pukom slučajnošću? Stavimo mapu naše pokrajine na zid, zažmurimo i prstom ubodemo - gde ubodemo! Tako je i ovog puta bilo i, kao i obično, nismo se pokajali.

Jeste da nismo mogli naći pričljivu dušu na ulici, što i nije čudno budući da je dan bio skoro paklen, ali smo zato uživali u miru i tišinu bačkog sela opasanog poljima, šumama, jezerima. Zaista, kroz čije god dvorište da se zagledate, sve što posle bašte vidite je - livada. I milina.

- Sve nam je priroda, šuma, voda, imamo dosta toga što bi trebalo ispromovisati, ali videćemo šta i kako - kaže predsednik Saveta Mesne zajednice Kolut Marko Erceg, ponosno dodajući kako su u toku prvi završni radovi na pravljenju kupališta na čuvenom Bajmskom kanalu. - Trenutno pravimo seosko kupalište koje Kolut nikada nije imao na Bajskom kanalu koji je pod prvim stepenom zaštite i drugi kanal u Evropi po čistoći. Imamo izlaz na tu vodu ali nikad nismo imali kupalište. Lokalna samouprava i „Vojovidnašume“ su nam dosta pomogli i ovaj vikend ćemo to završiti.

Kamo sreće da smo imali već priliku da doživimo i takav susret s prirodom tokom naše posete... S druge strane, nažalost, velika voda kojom se Kolut mogao ponositi je presušena, a reč je i ribnjaku koji se prostirao na više od 200 hektara, dok su na njemu sad pretežno korov i postavljen set sa prošlogodišnjeg snimanja „Dara iz Jasenovca“, a kroz koji danas prolaze samo poljoprivrednici na putu do, ili sa, svojih njiva.

- Da, većina naših ljudi živi od stočarstva i poljoprivrede. Imali smo zadrugu koja je zapošljavala oko 200 ljudi, ali je privatizovana pa zatvorena i to je ono što je zakočilo ovo selo - pojašnjava Erceg. - Sad nekoliko porodica drži krave, možemo ih na prste prebrojati, a nekada ih je bilo više. Što se tiče onih što uzgajaju žito, seju kukuruz, soju i tako to.ć

Premda se u Kolutu vodi da ima 1.108 punoletnih meštana, koji na izborima imaju mogućnost da glasaju, zapravo u tom selu prenoći 887 duša. Mnogi, pretežno mladi, odlaze u veće gradove i u inostranstvo, dok lokalna osnovna škola, koja je nekad projala po 34 đaka u jednom odeljenju, sada jedva ima 58 učenika od prvog do osmog razreda.

- Nemamo nikakvu ni korist od granica. Kad sam bio u vojsci 2006. godine, svi su mi vikali: „Blago tebi, tu ti je Hrvatska, tu ti je Mađarska, možete da idete svugde da radite i da švercujete“, ali mi baš nemamo nikakve koristi - kaže predsednik Saveta. - Imali bismo koristi kad bi nas spojili na tu brzu saobraćajnicu koja se planira od Bačkog Brega pa do Vrbasa, ili kako je već rečeno da će ići. Evo, već je dobar deo puta odlično urađen od Sombora ka Bezdanu, a nadam se da će se završiti i do Bačkog Brega...

A oni i koji reše da ostanu u Kolutu muku muče s vodom, gasom i septičkim jamama. Dok je kanaluzacija misaona imenica, sa gasifikacijom se naprasno stalo još pre nekoliko godina, a za vodovod postoje neka potencijalna rešenja.

- Nemamo pijaću vodu, već tehničku. Pre nekoliko meseci je puštena u pogon stanica ovde prekoputa Mesne zajednice, koja kompjuterski hloriše vodu. S tim je poboljšan kvalitet, ali ona nije pijaća jer sadrži arsen u zanemarljivoj koncentraciji, ali može da postane opasna po zdravlje. Dobili smo obećanje, a i projekat se radi, da naredne godine dobijamo priključke na bezdanski vodovod i tako ćemo dobiti pijaću vodu. Na to čekamo 30 godina - pojašnjava Erceg, dodajući da za sada neće menjati i cevi, te da se snalazie kako znaju i umeju, čak do te mere da mnogi piju i ovu vodu koju imaju. - S druge strane, gasovod je provučen pre desetak godina ali jednostavno od Sombora prema ovamo nije u funkciji i nemamo još ni priključke.

Ipak,svake godine, u skladu s mogućnostima i prioritetima, uređuju puteve i kanale na ulicama, dok su, recimo, za najmlađe meštane napravili i tri dečja igrališta.

- Imali smo ovde i bioskopsku salu, ali smo je renovirali u prostor za 250 ljudi - ukazuje naš sagovornik. - Od sportsko-kulturnih aktivnosti slabo šta imamo... Imali smo fudbalski klub ali je on u mirovanju, a imamo KUD „Duga“ i tu se mladi okupljaju. Recimo, sad imamo dosta onih koji se vrate iz inostranstva da u Kolutu provedu penzionerske dane.

I jeste milina za odmor, tako da se može reći da Kolut ima dobre potencijale da se okrene turizmu i pozabavi tom vrstom samopromocije, što su, kako smo čilo, lagano i krenuli osnovanjem televizije i radija Kolut.

Lea Radlovački

Mudra ideja jedne bake Ane

Jedna od najstarijih meštanki Koluta - Ana Ankica Nikolin, smogla je dovoljno snage i volje da nas ugosti i podeli sa nama svoja sećanja na mladost i neke nama nepoznate dane. Trenutno živi sama u velikoj švapskoj kući na Trgu boraca, a kad čujete njenu životnu priču, shvatate da je baka Ankica i sama veliki borac.

- Kako tajna koliko imam godina? Pa, neću se udat’ valda, pa da moram tajiti moje godine? Rrođena sam 27. februara 1929. godine u Mađarskoj, odma di se tu otvorila granica - srećna je naša sagovornica što je neko došao da je poseti, makar i na kratko. - Evo, sad ću vam sve kazati. Mi Bunjevci i Srbi smo u Mađarskoj živeli pod terorom i onda smo tražili da se iselimo u Jugoslaviju zato što tamo nismo imali nikakva prava. Onda smo postali oktanti Bunjevci, nas je primio kralj Aleksandar Karađorđević i obećao je da ono što tamo ostavimo ovde ćemo dobiti. Prvo smo bili u Riđici, tamo smo prešli i živeli sedam godina, pa su nam davali zemlju u Baču, a to nam se nije sviđalo, zemlja je bila nekako podvodna, pa mnogi od nas nisu bili zadovoljni. Onda je moj otac postao seoski čoban i došli smo u Kolut i ovde smo došli kad sam imala sedam godina. Onda su Švabe odneli u logor, pa su došli kolonisti iz Like i s njima smo se jako lepo slagali i dan danas.

Kada se doselila u ovo mesto, bila je okružena Švabama, pa je pored maternjeg i mađarskoj jezika, naučila i nemački, a sada se žustro hvali i svojim znanjem ruskog!

- Puno se radilo i dobro živelo - priseća se baka Ankica, hvaleći se kako se udala za ranjenika partizana, s kojim je ušla o službu trgovine nameštajem koji je bolji i od ovog koji se danas pravi. - Imam ja jaaaako puno priča, ne znam šta vas zanima... Sećam se svoje dece, kako sam trčala, radila, školovala ih, a sin mi je nestao i već 24 godine ga nema, nemam mu ni groba...

Uprkos i lepom i teškom životu, naša sagovornica ne samo da drži više od 50 telefonskih brojeva u glavi, nego u njoj ima mesta i za smišljanje ideja za svoje selo!

- Imam jednu ideju! Da ne plaćamo da se čupa ambrozija, nego ima stari ribnjak u kom bi trebalo gajiti guske, tamo je i ciglana, tamo sam odrasla, tamo možemo gajiti male guske, a u ribnjaku velike da očiste ambroziju a mi da imamo mesa, pa možemo izvoziti u Izrael, to je njihov specijalitet - ushićena je baka Ana, optimistična da bi se tako moglo zaposliti 20 ljudi i u nadi da će neko uslišiti i uvažiti njenu ideju.