„Дневник” у селу необичног назива – Липар: Млади одоше, а стари о томе како је некад било

Ем што су мештани старији, ем што свако мучи своју муку, па им ни није до туђе. Бар тако кажу они који су нас недавно дочекали у Месној заједници Липар, а који се најрадије присећају неких других времена када је свађа било још мање.

- Нама је било фино детињство и лепо се живело, било је више слоге и пријатељства него данас - сетно прича некадашњи секретар Месне заједнице Радован Вучинић. - Жалосно је што је остало село само за нас маторе, а омладина мора да бежи где има посла. Тамо у задњој улици, Панонској, где је касније дошао млађи свет, тамо има нешто деце... Некад нас је у разреду било више од 30, а сад у целој школи има око 50 ђака.

И док Липар дели судбину с другим селима у Војводини, а и Србији, ипак се смишљају начини како да локална основна школа остане на ногама од првог до осмог разреда, па тако постоји план да се малим Липарчанима придруже вршњаци из околних села.

- Школа је направљена нова пре десетак година, све лепо имају али фали ђака - појашњава актуелни секретар МЗ Золтан Јухас, додајући да је већ у његовој генерацији било мање ученика него за време Вучинића.

Ситуација код воћара је већ годинама иста због чега многи одустају од тог посла. Међу њима је и Липарчанин на кулској адреси Горан Мишчевић који планира да полако престане са узгојем шљива и кајсија на наслеђених пет хектара земље. Иако све што убере и прода, у виду ракије или свежег плода, више му се не исплати, те му се живот своди на преживљавање.

- Од 2018. је искрчено више воћњака него у задњих 30 година овде на северу - каже Мишчевић, истичући да је, заправо, највећи проблем недостатак радне снаге. - Добијам субвенције од покрајине, али то није довољно. Сад ми је потребан трактор, али и онај најјефтинији је скуп.

Масовни одлазак млађих нараштаја оставља село с превише празних кућа које се могу купити за највише 6.000 евра. Али и шта вреди за тако „мале” новце купити комплет сређену кућу кад у близини нема посла?

- Село је пропало, сад треба да живе само три човека која могу да раде цео атар с новом механизацијом - огорчен је деда Радован, те уредно набраја силне фирме које су затворене након приватизације, а које су некад запошљавале сваку живу душу која је желела да ради а није се бавила пољопривредом. - Притом, наша продавница је скупља у односу на Кулу за 20 одсто и у њој ни не можемо да набавимо сву робу која нам треба. А овде сељаци све рачунају кроз краву и пиво, колико си шта платио. Немамо аутобусе, а ко нема ни кола, мора таксијем да иде до града, што га изађе у једном смеру 400 динара. А морамо бар једном недељно да идемо до Куле, о Врбасу и не размишљамо.

Иако подоста зависе од центра своје општине, наши саговорници кажу да се ни тамо не живи било шта боље, те да на пијаци не можеш видети ни 50 људи.

Тешко и скоро забрањено питање у Липару је: како је село добило назив? Тачан одговор нико не зна, јер се 1956. године преко ноћи променило име из Кулског Соколца у Липар. А у селу, ни „л” од липа. Али, зато, следеће године Липарци имају леп јубилеј - 100 година постојања њиховг места које је настало насељавањем солунских добровољаца.

- Некад се овде све градило и радило, људи су били расположени, имали смо самодоприносе и још су мештани давали додатне прилоге. Од свог динара смо направили воду, струју и путеве - поносно се присећа Вучинић и на списак додаје још три избушена бунара.

А сад, нит’ има самодоприноса, нит’ Месна заједница има свој рачун па да може било шта самостално и самоиницијативно да покрене и исфинансира.

- Проблем је што Општина треба да нам одобри и активира наша средства, а узели су нам четири милиона динара и ми сад чекамо да нам их врате - каже Јухас. - Одуговлаче, нон-стоп је као нека процедура. А кад добијемо тај новац, онда ћемо да поправљамо путеве, тротоаре, нове стазе на гробљу и да одржавамо водовод.

Премда у Липару ни нема неких активности за мештане, они који још иоле размишљају о тим стварима, забринути су што немају ни за кога да организују било шта.

- Сад су друга интересовања, само дај мобилни и свак’ за себе чука у телефон, заборавиће деца да причају - прича некадашњи секретар Месне заједнице, вративши се опет у своје млађе дане када су се сви скупљали и дружили до те мере да је лети у селу било чак дупло више деце него иначе.

Леа Радловачки