„Dnevnik” u selu neobičnog naziva: Dužine

Struja im je uvedena 1969. godine, put su dobili 1973, a telefon deset godina kasnije. Međutim, kako su meštani odlazili na školovanje, tako su se rasipali, pa u Dužinama, u kojima je živelo i nekoliko stotina stanovnika, sada ih je svega 85.

To je bilo jedno od najorganizovanijih sela, družili smo se, vodili smo računa o svemu, radili smo sve što je trebalo, sami smo se organizovali, a šta se ođednom desilo, ne znam, sad svako gleda svoja posla, kaže predsednik Saveta mesne zajednice Tomislav Đorđijevski, dok iz svoje nove kuće sa setom gleda na kuću u kojoj se rodio i odrastao, a koja je samo jedna u nizu onih koje će se potpuno urušiti i dodatno opustošiti selo.

Mi nismo opterećeni što smo ovde. Moja žena i ja smo imali mogućnosti da odemo, ali nismo hteli. Volim što sam ovde. Imam priliku sutra da odem, ali zašto? Imam kola, mogu da odem gde god hoću. Ovde je mir, a to mnogo znači!, veli Đorđijevski.

Selo Dužine oformljeno je tokom prve polovine 19. veka i većinski je bilo naseljeno nemačkim življem.

Do kraja Drugog svetskog rata zvalo se Sečenovo (Sečenfalva), da bi onda dobilo naziv Dužine. Zašto su dobili baš to ime, nikome nije jasno, ali meštani kažu da su imali tri-četiri ulice po dužini, zbog čega je, moguće, selo i preimenovano.

Međutim, taj mir ne može u potpunosti da nadomesti činjenicu da u Dužinama nema više ni prodavnice, pošte, apoteke, čak ni lekara... Sve je manje praznih kuća jer se sve više urušavaju i nestaju. Deca koja idu u vrtić, osnovnu i srednju školu, svega oko petoro njih, prinuđena su na to da idu u Stari Lec i Hajdučicu.

Roditelji gledaju na koje aktivnosti mogu da vode decu, zato i odlaze u veća mesta, a osim ovog igrališta kod nas u centru, šta drugo ovde imaju?, dodaje sekretarka mesne zajednice Biljana Davidovski, čije su se dve ćerke udale u Zrenjaninu i okolini Vršca, te su idealan primer kako mladi odlaze iz Dužina.

Imaju, dodaje, oni neoženjenih, njih desetak, niti misle da se žene, pravo rečeno...

Mada, nismo mi opsednuti time što nas nema mnogo... Nismo ni toliko udaljeni od drugih većih mesta, tako da je super onima koji imaju kola ili mogu s nekim da putuju..., kaže Davidovska.

Da nije pandemije koronavirusa, selo Dužine bi imalo još manje stanovnika... Naime, dve mlade porodice iz Beograda i Novog Sada, došle su u to banatsko seoce ne bi li pronašle mir i slobodu za sebe i svoju decu.

Nismo ovde za stalno, i dalje imamo stan u Beogradu, ali više vremena provodimo ovde, kaže Marko Ljuština, koji živi sa suprugom, dvoje dece i nekoliko pasa u očevoj kući.

Ovde je, kako dodaje, otvorio gazdinstvo 2012. godine.

Bavim se ratarstvom, uzgajam soju. Može se živeti od toga, a i lep je posao... U selu nemamo ništa, ali ko ima auto, može da ode i nabavi šta mu treba u nekim drugim mestima. Problem je za starije ljude, ali za sada uvek ima nas koji im donesemo šta im je potrebno. Snalazimo se... Recimo, hleb nam dovoze ujutru u lokal gde je pre bila prodavnica. Najčešće idemo za Vršac, a nekad me posao i administracija vode tamo, kaže Ljuština.

Od 80 punoletnih meštana, polovina su radno sposobnii i polovina penzioneri. Oni koji rade, uglavnom se bave poljoprivredom, dok svega nekoliko njih putuje u druga mesta na posao.

Ovde se uzgajaju soja, kukuruz, pšenica, povrtarstvo je baš slabo, ljudi se time bave samo za svoje potrebe, objašnjava Đorđijevski, dodajući da imaju jednu farmu krava i dve farme živine.

Od novina u Dužinama je Pravoslavna crkva, čija je izgradnja privedena kraju, odnosno ostalo je da se uradi ikonostas i sredi unutrašnjost, a u planu je da urade i kapelu. Od infrastrukturnih projekata, nadaju se sređivanju međumesnih puteva, međutim, iako imaju odličnu saradnju s lokalnom samoupravom, problem je u tome što u selu imaju sve manje ljudi, a sve veće potrebe za ulaganjima.

Lea Radlovački