„Dnevnik” u selu neobičnog naziva – Kajtasovo: Deca žive srećnije jer imaju više slobode

„Mi radimo”, hvali nam se potpredsednik Mesne zajednice Kajtasovo Siniša Nikolić, dok smo ga u čudu gledali kad je rekao da u selu imaju 50 dece, a sve ukupno oko 250 meštana.

- Šalimo se, imamo struju, ali kad dune povetarac, onda nestane - priča nam Nikolić, kao da nismo svesni da je južni Banat naročito poznat po „blagim povetarcima”. - Mi smo blizu kanala DTD, pa smo na udaru. Zato nam toliko duvaju vetrovi...

I dok se natalitetom bore protiv dosade u mraku i odlaska omladine iz sela, najveću bitku ipak vode protiv prevelikog poreza koji plaćaju po hektaru, manjka novca za uređivanje i odr­žavanje sela, rupama na putu koje „otkidaju točkove”, neasfaltiranim dvema sporednim uličicama koje se uskoro, kad se ono malo ljudi iz njih iseli, više tako ni neće zvati...

- Put bi trebalo da se uradi, skroz nov, jer mi smo za deset minuta u gradu, a u proseku idemo dvaput-triput nedeljno, a nekada i tri puta dnevno - ističe potpredsednik.

U selu nemaju apo­teku, a ni Poštu, za šta žele da se izbore, ali im treba oko 700.000 dinara što opština ne želi, ili ne može da im obezbedi. Čak im je i jedina prodavnica na samoj granici da bude ugašena, jer vlasnik čeka papire kako bi sa decom otišao kod žene u Nemačku.

Neki kažu da su Dupljajci otkrili selo Kajtasovo koje je nastalo pre 280 godina. Prema tim pričama, u ovom selu je živeo jedan Rumun koji se prezivao Kajtazan, pa je tako svojevremeno nastao i naziv Kajtasovo. To mesto je prvobitno bilo bliže reci Karaš, ali zbog čestog plavljenja, meštani su bili prinuđeni da se prebace u gornji deo gde se i danas selo nalazi.

- Hoćemo da obnovimo ove prostorije Mesne zajednice, ali za to treba da nam opština isfinansira i ovaj drugi deo kuće - kaže predsednik Mesne zajednice Miroljub Radulović. - Imamo u planu i da napravimo park za decu sa ljuljaškama, tu iza kafane koja, zapravo, pripada Fudbalskom klubu „Partizan”... Deca se ovde druže, idu jedni kod drugih, a i dosta budu napolju. Ali mislim da je ovde srećniji život za njih, imaju više slobode.

Za mlađe stanovnike Kajtasova nema neke naročite zabave u selu, a ni prilika da se potroši zarađeni novac. Oni koji su odlučili da u njemu ostanu, a došli su u godine kad školu nasleđuje posao, prinuđeni su da se nečim i bave. Mladi Dalibor Nikolić svakog dana peca ribu na Dunavu i prodaje je meštanima, restoranima, na pijacama...

- Životarimo, što bi rekli - kaže nam Dalibor, premda je u velikoj žurbi jer ni upecana riba, a ni mušterije ne mogu dugo da čekaju. - Ima gde da se potroše pare ovde, imamo kafanu. Ali, nema mladih devojaka, zato ima nas neženja. Sve su otišle u inostranstvo. Ne želim da odem,volim rodni kraj, tu sam sa mojima.

U Kajtasovu, pak, živi i dosta neženja, mada ni neudatih cura nije malo... Zašto se slobodni ne spoje - niko to ne zna! Ali zato celo selo zna da su svi oni baš „dobri, lepi, pametni i nikome ništa ne fali”.

- Ostanite bar mesec dana ovde, pa da vidite kako se živi - mami nas Nikolić, što i ne bi bila toliko loša ideja. - Ima dosta napuštenih kuća, tako deset do 15. Sad im je cena malo bolja, oko dve-tri hiljade evra, ali većinom je sve to za rušenje i mora da se pravi nešto drugo.

U Kajtasovu se meštani najviše bave „poljoprivredom i društvom”, odnosno rade „svašta i ništa, a najviše ništa”. Iako nisu preterano zadovoljni životom na selu, makar kad je reč o zarađivanju, te često traže način kako da odu, ima i onih koji su odlučili da se ipak vrate.

- Dok smo živi, još proživljavamo - kaže nam deda Ćira kog smo zatekli ispred jedine prodavnice u selu kako s komšijama radi ono „ništa”. - Pričamo o glupostima, eto... Mi samo možemo da maštamo o nekoj zaradi i nečemu, to nam je što nam je. Za mene više nema smisla da maštam, ja sam premaštao svoje, ali mladi maštaju jedino da pobegnu. Išao sam i ja, ali ja sam malo veći patriota pa sam se vratio. Imao sam izbor da živim na boljem mestu i nisam se pokajao što sam se vratio. Volim baš ovo ovako, volim ove ljude, volim ovo selo! Meni je zanimljivo ovo, ne bih mogao da živim ni u Beloj Crkvi, a retki su takvi...

Onda i ne čudi što za selo kažu da je mirno... Naročito ako se uzme u obzir da su tokom radnih dana meštani uglavnom na njivama ili u okolnim fabrikama, pa je teško i naći čoveka na ulici voljnog za razgovor sa stran­cima.

- Ovde se ljudi većinom bave poljoprivredom, uzgajaju kukuruz, suncokret, pšenicu, malo soje - priča Nikolić. - Ali, nije nam ovde kvalitetna zemlja, jer je tu Deliblatska peščara, mi smo tačno na rubu, pa nam je s jedne strane dobra oranica, ali s one druge je više pesak. I sad, uzmimo za primer da na parcele i tamo i ovamo treba uložiti, recimo, po 250 evra, ali prinos ovamo bude tri tone kukuruza, a onamo gde je bolja zemlja, bude šest tona. To nije mala razlika.

Lea Radlovački