„Дневник” у селу необичног назива: Дужине

Струја им је уведена 1969. године, пут су добили 1973, а телефон десет година касније. Међутим, како су мештани одлазили на школовање, тако су се расипали, па у Дужинама, у којима је живело и неколико стотина становника, сада их је свега 85.

То је било једно од најорганизованијих села, дружили смо се, водили смо рачуна о свему, радили смо све што је требало, сами смо се организовали, а шта се ођедном десило, не знам, сад свако гледа своја посла, каже председник Савета месне заједнице Томислав Ђорђијевски, док из своје нове куће са сетом гледа на кућу у којој се родио и одрастао, а која је само једна у низу оних које ће се потпуно урушити и додатно опустошити село.

Ми нисмо оптерећени што смо овде. Моја жена и ја смо имали могућности да одемо, али нисмо хтели. Волим што сам овде. Имам прилику сутра да одем, али зашто? Имам кола, могу да одем где год хоћу. Овде је мир, а то много значи!, вели Ђорђијевски.

Село Дужине оформљено је током прве половине 19. века и већински је било насељено немачким живљем.

До краја Другог светског рата звало се Сеченово (Сеченфалва), да би онда добило назив Дужине. Зашто су добили баш то име, никоме није јасно, али мештани кажу да су имали три-четири улице по дужини, због чега је, могуће, село и преименовано.

Међутим, тај мир не може у потпуности да надомести чињеницу да у Дужинама нема више ни продавнице, поште, апотеке, чак ни лекара... Све је мање празних кућа јер се све више урушавају и нестају. Деца која иду у вртић, основну и средњу школу, свега око петоро њих, принуђена су на то да иду у Стари Лец и Хајдучицу.

Родитељи гледају на које активности могу да воде децу, зато и одлазе у већа места, а осим овог игралишта код нас у центру, шта друго овде имају?, додаје секретарка месне заједнице Биљана Давидовски, чије су се две ћерке удале у Зрењанину и околини Вршца, те су идеалан пример како млади одлазе из Дужина.

Имају, додаје, они неожењених, њих десетак, нити мисле да се жене, право речено...

Мада, нисмо ми опседнути тиме што нас нема много... Нисмо ни толико удаљени од других већих места, тако да је супер онима који имају кола или могу с неким да путују..., каже Давидовска.

Да није пандемије коронавируса, село Дужине би имало још мање становника... Наиме, две младе породице из Београда и Новог Сада, дошле су у то банатско сеоце не би ли пронашле мир и слободу за себе и своју децу.

Нисмо овде за стално, и даље имамо стан у Београду, али више времена проводимо овде, каже Марко Љуштина, који живи са супругом, двоје деце и неколико паса у очевој кући.

Овде је, како додаје, отворио газдинство 2012. године.

Бавим се ратарством, узгајам соју. Може се живети од тога, а и леп је посао... У селу немамо ништа, али ко има ауто, може да оде и набави шта му треба у неким другим местима. Проблем је за старије људе, али за сада увек има нас који им донесемо шта им је потребно. Сналазимо се... Рецимо, хлеб нам довозе ујутру у локал где је пре била продавница. Најчешће идемо за Вршац, а некад ме посао и администрација воде тамо, каже Љуштина.

Од 80 пунолетних мештана, половина су радно способнии и половина пензионери. Они који раде, углавном се баве пољопривредом, док свега неколико њих путује у друга места на посао.

Овде се узгајају соја, кукуруз, пшеница, повртарство је баш слабо, људи се тиме баве само за своје потребе, објашњава Ђорђијевски, додајући да имају једну фарму крава и две фарме живине.

Од новина у Дужинама је Православна црква, чија је изградња приведена крају, односно остало је да се уради иконостас и среди унутрашњост, а у плану је да ураде и капелу. Од инфраструктурних пројеката, надају се сређивању међумесних путева, међутим, иако имају одличну сарадњу с локалном самоуправом, проблем је у томе што у селу имају све мање људи, а све веће потребе за улагањима.

Леа Радловачки