"Dnevnik" u selu kroz koje se ne prolazi - Veliki Gaj

Pričaju nam da je nekad u Gaju živelo oko 2.000 stanovnika, sad jedva 300; osnovna škola je imala osam razreda od po dva odeljenja sa po tridesetak dece, danas ih ima šestoro-sedmoro od prvog do četvrtog; ranije su bile firme u okolini, ljudi su se zapošljavali, ali i bavili poljoprivredom, sad ko završi srednju školu ide dalje na studije i ne vraća se, a čitav atar drže tri-četiri poljoprivrednika; u jednom trenutku su bili jedino mesto u opštini Plandište koje je imalo bioskop, pride tri prodavnice, dva kafića, a da vam ne govorimo kako danas jedva da imaju jednu radnju i jednu kafanu.

- Ipak vredi živeti ovde, volim moje dvorište, moju kuću, ne bih živeo drugde ni da mi plate - priča nam seoski poštar, mada precizniji da budemo, i šalterski radnik, Rade Đurić, koji je u pošti u Gaju poslednjih 29 godina. - Nema nikakvih firmi, sve je propalo, pa možeš da voliš svoj rodni kraj kol’ko hoćeš, ali kad nemaš gde da se zaposliš kad napuniš 18 godina ili posle fakulteta, moraš da odeš, hteo ne hteo. A inače je mir, tišina, miran život, bezbrižan koliko može da bude, miran kraj, dobri ljudi...

Kakav god utisak stekli o Velikom Gaju, ne dajte se zavarati jer, bez obzira na svu priču, primetno je da se u selo ulagalo, a najavljeno je i da će se ulagati. 

- U protekle dve-tri godine Veliki Gaj je jedno od vodećih sela u opštini Plandište  po broju investicija - kaže predsednik Saveta Mesne zajednice Dalibor Karapanya. - Od najvećih bih izdvojio potpunu rekonstrukciju osnovne škole i dvorišta, tako da se možemo pohvaliti najlepšim terenima za fudbal i košarku, kao i dečjim igralištem. Takođe, izgrađena nam je nova kapela, asfaltiran je jedan deo Sterijine ulice, kompletno su rekonstruisane prostorije ambulante, Mesne kancelarije, lovačkog doma i sale za proslave koje su bile u veoma lošem stanju. Imamo odličnu saradnju sa crkvom i sa parohom Nemanjom, i uz zajedničku saradnju i dobrotu meštana, ali i uz pomoć Pokrajinske vlade i Opštine, uspeli smo da prikupimo novac s kojim ćemo narednih dana zameniti prozore na crkvi. Što se tiče Doma kulture, on je u katastrofalnom stanju i planira se njegova adaptacija ali ne u skorije vreme jer imamo važnijih investicija kao što je asfaltiranje i nasipanje ulica, jer Gaj ima dosta ulica koje nisu ni nasute, a kamoli asfaltirane.

Od najlepših strana Velikog Gaja, Karapanya izdvaja KUD „Jasen“ koji ima sekcije folklora za sve uzraste, od pionira do veterana, a to koliko su ujedinjeni u kulturi ide ruku pod ruku i sa činjenicom da su generalno svi meštani Gaja vrlo složni i voljni da doprinesu boljim uslovima života u svom selu.

Nismo baš stekli utisak da je selo toliko mirno i da njime vlada tišina, jer smo izgleda nabasali u trenutku kad u toku dana žene prave ručak, a muški idu u brzinsku nabavku u poslednji čas, pa se malo zadrže pred radnjom... I reč po reč...

Nismo baš stekli utisak da je selo toliko mirno i da njime vlada tišina, jer smo izgleda nabasali u trenutku kad u toku dana žene prave ručak, a muški idu u brzinsku nabavku u poslednji čas, pa se malo zadrže pred radnjom... I reč po reč...

- Selo se promenilo sto posto, u svemu, propalo je načisto - uzvikuje Bobica, odnosno Slavomir Lauš, ali ga po tom imenu niko ne zna, čak ni poštar Rade koji ipak sve i svakoga zna u Gaju. - Stari umiru, mladi odlaze, slabo se rađalo i sad se ne rađa. Mladi neće ni da se žene ni udaju! Nekad smo u selu svašta imali, tri prodavnice, dve kafane, ovde si mogao da kupiš sve, čak i prikolicu.

Osnovne potrepštine, poput hleba, mleka i piva (dobro, i ne samo to), mogu se naći u lokalnoj radnji, ali za sve više meštani Velikog Gaja moraju ići u Plandište. Ili u Vršac, kako ko više voli i ima vremena i novca. Upravo ta blizina većih mesta mladog Zorana Vučkovića motiviše da ostane u svom selu iz kog ne bi otišao sve i da nađe ljubav svog života koja se ne bi doselila u Gaj.

Humanost je deo Jelenne  svakodnevice

Nekoliko gerontonegovateljica iz Centra za socijalni rad opštine Plandište nedavno je dobilo električne bicikle kao donaciju nemačkog GIZ-a. Jedna od njih - Jelena Radulović Ivanić, zadužena je za Kupinik u kom i živi, ali i za Veliki Gaj gde odlazi dvaput nedeljno, utorkom i petkom. Tako smo, pukom slučajnošću, naišli na nju, ili bolje reći ona na nas, prilikom naše, ali i njene, nedavne posete Velikom Gaju.

- Zahvalna sam na ovoj donaciji, naravno da mi mnogo znači kad dnevno pređem bar 20 kilometara - kaže nasmejana Jelena, dodajući da je za ova dva meseca, koliko koristi bicikl, prešla ukupno 850 kilometara! - Ovde u Gaju obilazim jednu baku od 92 godine, drugu od 72, jedan deka ima 87, a drugi 73 godine. Kupanje, pranje, presvlačenje, priprema obroka, sve to radim. Ali, ono što je najvažnije, dok obavljam sve te poslove, ja njima pričam, jer njima najviše treba društvo. Naporno je jako, ali ovim se bavim već 17 godina, a ovo je human posao, pomažemo starim i bolesnim ljudima.

- Nigde nije kao na selu, ova priroda, zdrav i čist vazduh... A što se tiče bazena i provoda, imamo blizu i Plandište i Vršac, skokne se - kaže Zoran, koji se bavi molerajem. - Planiram ovde da osnujem porodicu, ali ne još, rano je. Ali ako neka neće da dođe, ne bih otišao iz Gaja. Imam ovde i drugare, nas dvadesetak mladih je ostalo. Niko se ne mrzi, svi se međusobno družimo i poštujemo.

A kako i ne bi, doduše - zašto i ne bi?

- Dobro smo složni, fala bogu, nema nas mnogo, pa zamislite da još nismo u dobrim odnosima, šta onda, kao indijanci i kauboji da budemo - veli Bobica s dva čokoladna mleka u rukama, jer je od svega baš njih zaboravio da kupi svojoj mami koja je odnedavno nepokretna sa 92 godine, te prikovana za krevet, sama u kući. - Ja sam nekad radio kao hemičar u Plandištu, a žena ovde u ambulanti. Sad imamo dve kuće, a živimo sami. Ma kakvo svađanje, nemaš vremena ni da se svađaš. Uvek nađem nešto da čeprkam, to me i drži. Jer, od ’97. sam u penziji i u početku mi je bilo dobro. Još se ne žalim, samo zdravlje da me služi... Evo, imam kazan za rakiju, nasledio ga od ćaleta, pa pečem rakiju malo drugima, malo sebi.

A kad čašica domaće rakije od šljive, loze ili dunje sklizne niz grlo, trk u Poštu - seosku ispovedanonicu, ili pred prodavnicu gde se jezik razveže, ali obavezno podmazuje pivom, čisto da ne presuši.

- Znam sve, ali mora da se ćuti. Dođu da se izjadaju, pa znaš mnogo, a ne smeš puno da pričaš. Živim ovde ceo život, sve su to moji ljudi a i ja sam njihov - smeje se Rade koji, kad nabaci kez i podigne obrve iznad skupljenih para očiju, izgleda kao Đole Balašević, što mu niko do sad nije rekao, jer su ga uvek poredili s Borom Čorbom. Ni manje ni više!

Međutim, možemo li još nešto iz Velikog Gaja porediti sa nečim negde već viđenim? Možda stari park koji nema ni centimetar betona, a staze su one koje se naziru u gustišu trave i stabala, tako da nas malo podseća na park u Kulpinu, s tim što je ovaj u Gaju daleko veći i nešto pregledniji. Ulice ko ulice, koja je asfaltirana, koja nije; koja ima više praznih kuća, koja manje. Za Gaj bi se moglo reći da je selo crnih mačaka, jer ni jednu drugačiju nismo sreli, ali nismo ni primetili da donose nesreću.

Lea Radlovački