"Дневник" у селу кроз које се не пролази - Велики Гај

Причају нам да је некад у Гају живело око 2.000 становника, сад једва 300; основна школа је имала осам разреда од по два одељења са по тридесетак деце, данас их има шесторо-седморо од првог до четвртог; раније су биле фирме у околини, људи су се запошљавали, али и бавили пољопривредом, сад ко заврши средњу школу иде даље на студије и не враћа се, а читав атар држе три-четири пољопривредника; у једном тренутку су били једино место у општини Пландиште које је имало биоскоп, приде три продавнице, два кафића, а да вам не говоримо како данас једва да имају једну радњу и једну кафану.

- Ипак вреди живети овде, волим моје двориште, моју кућу, не бих живео другде ни да ми плате - прича нам сеоски поштар, мада прецизнији да будемо, и шалтерски радник, Раде Ђурић, који је у пошти у Гају последњих 29 година. - Нема никаквих фирми, све је пропало, па можеш да волиш свој родни крај кол’ко хоћеш, али кад немаш где да се запослиш кад напуниш 18 година или после факултета, мораш да одеш, хтео не хтео. А иначе је мир, тишина, миран живот, безбрижан колико може да буде, миран крај, добри људи...

Какав год утисак стекли о Великом Гају, не дајте се заварати јер, без обзира на сву причу, приметно је да се у село улагало, а најављено је и да ће се улагати. 

- У протекле две-три године Велики Гај је једно од водећих села у општини Пландиште  по броју инвестиција - каже председник Савета Месне заједнице Далибор Karapanya. - Од највећих бих издвојио потпуну реконструкцију основне школе и дворишта, тако да се можемо похвалити најлепшим теренима за фудбал и кошарку, као и дечјим игралиштем. Такође, изграђена нам је нова капела, асфалтиран је један део Стеријине улице, комплетно су реконструисане просторије амбуланте, Месне канцеларије, ловачког дома и сале за прославе које су биле у веома лошем стању. Имамо одличну сарадњу са црквом и са парохом Немањом, и уз заједничку сарадњу и доброту мештана, али и уз помоћ Покрајинске владе и Општине, успели смо да прикупимо новац с којим ћемо наредних дана заменити прозоре на цркви. Што се тиче Дома културе, он је у катастрофалном стању и планира се његова адаптација али не у скорије време јер имамо важнијих инвестиција као што је асфалтирање и насипање улица, јер Гај има доста улица које нису ни насуте, а камоли асфалтиране.

Од најлепших страна Великог Гаја, Karapanya издваја КУД „Јасен“ који има секције фолклора за све узрасте, од пионира до ветерана, а то колико су уједињени у култури иде руку под руку и са чињеницом да су генерално сви мештани Гаја врло сложни и вољни да допринесу бољим условима живота у свом селу.

Нисмо баш стекли утисак да је село толико мирно и да њиме влада тишина, јер смо изгледа набасали у тренутку кад у току дана жене праве ручак, а мушки иду у брзинску набавку у последњи час, па се мало задрже пред радњом... И реч по реч...

Нисмо баш стекли утисак да је село толико мирно и да њиме влада тишина, јер смо изгледа набасали у тренутку кад у току дана жене праве ручак, а мушки иду у брзинску набавку у последњи час, па се мало задрже пред радњом... И реч по реч...

- Село се променило сто посто, у свему, пропало је начисто - узвикује Бобица, односно Славомир Лауш, али га по том имену нико не зна, чак ни поштар Раде који ипак све и свакога зна у Гају. - Стари умиру, млади одлазе, слабо се рађало и сад се не рађа. Млади неће ни да се жене ни удају! Некад смо у селу свашта имали, три продавнице, две кафане, овде си могао да купиш све, чак и приколицу.

Основне потрепштине, попут хлеба, млека и пива (добро, и не само то), могу се наћи у локалној радњи, али за све више мештани Великог Гаја морају ићи у Пландиште. Или у Вршац, како ко више воли и има времена и новца. Управо та близина већих места младог Зорана Вучковића мотивише да остане у свом селу из ког не би отишао све и да нађе љубав свог живота која се не би доселила у Гај.

Хуманост је део Jеlеnnе  свакодневице

Неколико геронтонеговатељица из Центра за социјални рад општине Пландиште недавно је добило електричне бицикле као донацију немачког ГИЗ-а. Једна од њих - Јелена Радуловић Иванић, задужена је за Купиник у ком и живи, али и за Велики Гај где одлази двапут недељно, уторком и петком. Тако смо, пуком случајношћу, наишли на њу, или боље рећи она на нас, приликом наше, али и њене, недавне посете Великом Гају.

- Захвална сам на овој донацији, наравно да ми много значи кад дневно пређем бар 20 километара - каже насмејана Јелена, додајући да је за ова два месеца, колико користи бицикл, прешла укупно 850 километара! - Овде у Гају обилазим једну баку од 92 године, другу од 72, један дека има 87, а други 73 године. Купање, прање, пресвлачење, припрема оброка, све то радим. Али, оно што је најважније, док обављам све те послове, ја њима причам, јер њима највише треба друштво. Напорно је јако, али овим се бавим већ 17 година, а ово је хуман посао, помажемо старим и болесним људима.

- Нигде није као на селу, ова природа, здрав и чист ваздух... А што се тиче базена и провода, имамо близу и Пландиште и Вршац, скокне се - каже Зоран, који се бави молерајем. - Планирам овде да оснујем породицу, али не још, рано је. Али ако нека неће да дође, не бих отишао из Гаја. Имам овде и другаре, нас двадесетак младих је остало. Нико се не мрзи, сви се међусобно дружимо и поштујемо.

А како и не би, додуше - зашто и не би?

- Добро смо сложни, фала богу, нема нас много, па замислите да још нисмо у добрим односима, шта онда, као индијанци и каубоји да будемо - вели Бобица с два чоколадна млека у рукама, јер је од свега баш њих заборавио да купи својој мами која је однедавно непокретна са 92 године, те прикована за кревет, сама у кући. - Ја сам некад радио као хемичар у Пландишту, а жена овде у амбуланти. Сад имамо две куће, а живимо сами. Ма какво свађање, немаш времена ни да се свађаш. Увек нађем нешто да чепркам, то ме и држи. Јер, од ’97. сам у пензији и у почетку ми је било добро. Још се не жалим, само здравље да ме служи... Ево, имам казан за ракију, наследио га од ћалета, па печем ракију мало другима, мало себи.

А кад чашица домаће ракије од шљиве, лозе или дуње склизне низ грло, трк у Пошту - сеоску исповеданоницу, или пред продавницу где се језик развеже, али обавезно подмазује пивом, чисто да не пресуши.

- Знам све, али мора да се ћути. Дођу да се изјадају, па знаш много, а не смеш пуно да причаш. Живим овде цео живот, све су то моји људи а и ја сам њихов - смеје се Раде који, кад набаци кез и подигне обрве изнад скупљених пара очију, изгледа као Ђоле Балашевић, што му нико до сад није рекао, јер су га увек поредили с Бором Чорбом. Ни мање ни више!

Међутим, можемо ли још нешто из Великог Гаја поредити са нечим негде већ виђеним? Можда стари парк који нема ни центиметар бетона, а стазе су оне које се назиру у густишу траве и стабала, тако да нас мало подсећа на парк у Кулпину, с тим што је овај у Гају далеко већи и нешто прегледнији. Улице ко улице, која је асфалтирана, која није; која има више празних кућа, која мање. За Гај би се могло рећи да је село црних мачака, јер ни једну другачију нисмо срели, али нисмо ни приметили да доносе несрећу.

Леа Радловачки