DNEVNIK U LUKINOM SELU U rodnom selu Janike Balaža nema kuće na prodaju
Ma koliko bi suludo bilo porediti Rim sa Lukinom Selom, iznenadili biste se da svi putevi vode i u jedno i u drugo mesto. Iz kog god pravca krenuli ka ovom naizgled zabačenom seocetu na Begeju (mislimo na Lukino Selo, razume se), veoma je jednostavno i lako stići do njega, samo treba pomno pratiti putokaze, tražiti prave mostove i izbegavati dosadne i nimalo bezazlene kratere na drumovima iz prošlog veka.
Osim ako se odlučite da preko Mužlje stignete do nove plave table i starije žute na kojima vas dočekuje naziv destinacije, jer taj put je nov i svakako najkraći od svih.
Kad savladate odabranu maršrutu, čekaju vas novi izazovi – ukoliko dolazite poslom, kao što smo mi nedavno bili, pronalazak meštana voljnih za razgovor daleko je teži zadatak u kom Gugl navigacija ne može da vam pomogne. Kako su nas svi upućivali na Mesnu zajednicu, kao jedini izvor „iskoristljivih” infrmacija, nije nam bilo druge nego da se samo tamo i uputimo.
– Imamo jednu radnju u selu i tamo je sve, i kulturni dom i skupština – kaže nam nasmejana sekretarka Mesne zajednice Lukino Selo Silvija Bodo, a mi odlično znamo o čemu nam priča. – Po poslednjem popisu imamo oko 300 stanovnika, od toga su 201 penzioner i 22 deteta do deset godina. U 200 kuća živi oko 60 odsto Mađara, 38 odsto Srba. I, da ne verujete, nema kuća na prodaju.
Ono što je i moglo da se nađe za kupovinu, već je prodato u okviru Fondacije „Prosperitate” i republičkog projekata za mlade bračne parove, ili su Beograđani bili hitriji te sebi obezbedili finu vikendicu između reke i jezera, prošlosti i sadašnjosti, imanja i nemanja.
– Rođen sam ovde kad nije bilo struje, nije bilo tehnologije, a kao deca smo se od ujutru do uveče igrali i svako malo smo imali neku drugu atrakciju, živeli smo – kaže predsednik Saveta MZ Jožef Bakoš, inače povrtar koji se bavi uzgojem krompira, luka, karfiola, brokolija. – Nema budućnosti od poljorpivrede, jer nema radne snage, a neće je ni biti. Možda će nam biti bolje samo ako smanjimo proizvodnju. A da vam kažem, ni ovi što su otišli u inostranstvo, nisu naročito uspeli.
U Lukinom Selu postoje tri hrišćanska hrama – katolička crkva posvećena Maloj Gospojini, adventistička crkva i pravoslavna koja je još uvek u izgradnji. Kako je sve manje mladih u mestu, primećuje se i na misama, kao i na druženjima u Hrišćanskoj baptističkoj crkvi, svake subote od 9.30 do 12.30 časova.
– Do pre 20 godina smo imali dosta aktivnosti za decu i mlade, a sad više nema radionica, jer nemamo dece – kaže starešina pomenutog hrama Jožef Kelemen, dok sedimo u domu onih koji svetkuju subotu. – Sad imamo desetak aktivnih članova, jer su ostali otišli u inostarnstvo.
Budući da se finansiraju isključivo preko donacija meštana, sreća u nesreći je što najveće priloge ostavljaju upravo njihovi potomci koji su se odselili za Nemačku ili Austriju.
Premda ne naročito optimističan, te više nostalgičan za životom koji se bivao obasjan suncem ili šibicama i lampom na zejtin, Bakoš nam priča o još ranijem životu, kada su iz Lukinog Sela i železnica i kameni put vodili do Tise, kako bi se žitom trgovalo u Beču. A danas, proizvođači voća, povrća i cveća, svoju robu prodaju od kuće ili po pijacama u Zrenjaninu i Beogradu.
– Nekad smo imali deset proizvođača paradajza, zbog čega smo organizovali i manifestaciju koja je trajala nekoliko dana. Sad nema ničega – naglašava predsednik Saveta.
Od dešavanja u mestu imaju feštu 15. marta za Nacionalni praznik Mađara i Dan sela koji se obeležava na Malu Gospojinu, što će biti 1. septembra. A između ta dva datuma, trude se da se izbore sa najvećim problemima.
– Trenutno nam je najneophodnije rešavanje vodovoda, jer svaka kuća ima svoj hidrofor, i ove godine je u planu da se uradi projektno-tehnička dokumentacija, a onda ćemo da uđemo i u priči sa gasom – navodi Bodo, dodajući da su u proteklom periodu rešili takođe neke bitne stvari u selu, poput kišne kanalizacije, asfaltiranja glavne Ulice Maršala Tita, uklanjanja divlje deponije.
A dok čekaju bolje uslove za život, od čekanja autobusa su davnih dana odustali, jer ih više nema, te su meštani prinuđeni da taksijem idu do Zrenjanina, što ih u jednom pravcu košta oko 800 dinara. Ako ništa drugo, bar imaju o čemu da čavrljaju kad se okupe na „Trač partiju” koji organizuju penzioneri. Uz sve to, šuška se i da će Savet Mesne zajednice smisliti način kako da rodno selo tamburaša Janike Balaža dobije prigodan događaj kao omaž ovom velikanu.
Lea Radlovački
Foto: S. Šušnjević
