DNEVNIK U HAJDUKOVU Najponosniji su na one koji su ostali

– Jeste da nam se dosta ljudi odselilo, ali se i doseljavaju – priča nam odbornik u Skupštini Grada Subotica Rudolf Ševenj, koji je do skoro bio predsednik Saveta Mesne zajednice Hajdukovo. – Palić je hit, ali je skup, pa ljudi odlučuju da dođu kod nas, mada je i ovde počelo sve da poskupljuje. Prošle nedelje sam čuo da je jedna porodična kuća prodata za 65.000 evra, što je nezamislivo za jedno selo!

Ali, ako je kuća nadomak Specijalnog rezervata prirode „Ludoško jezero”, pa čak i ako nije, onda sigurno da vredi svakog centa, naročito što ima potencijal da preraste u „vilu” ili čak salaš za turiste.

– Ponosni smo na naše selo za koje možemo da kažemo da je lepo uređeno. Putna infrastruktura možda nije najbolja, ali kakvi su inače uslovi, ipak je kod nas okej. Najveći problem je što nemamo gradsku vodu, svaka kuća ima bušeni bunar, pa leti, kad se zalivaju bašte, dešava se da je  u nekim domaćinstvima ne bude . Radimo na tome, tako da ove godine treba da se završi projektno-tehnička dokumentacija za gradski vodovod i nadam se da ćemo u naredne tri-četiri godine to završiti. Inače, imamo Fudbalski klub „Vinogradar” koji postoji više od 70 godina i okuplja oko 120 dece od Subotice do Horgoša. Roditelji ih dovode i onda, dok traje trening, šetaju uz jezero i uživaju u prirodi – navodi Ševenj i dodaje da ulažu dosta truda i finansija u teren, što se da primetiti.

Iako je Hajdukovo specifično po peskovitom tlu i vinogradima, do skoro je bilo prepoznatljivo i po zasadima jabuka. Međutim, kako je privreda počela da jača, poljoprivreda je krenula da slabi, pa sad u mestu postoji svega nekoliko ozbiljnik poljoprivrednika, a mnogo više preduzetnika.

– Imamo sreću što možemo da konkurišemo preko Fondacije „Prosperitati”, koja ima jako veliki uticaj na našu privredu. Recimo, za prve tri godine, ovde u Hajdukovu uloženo je oko milion evra i to su sve nepovratna sredstva. Tako sam, pre četiri godine na Berbanskim danima smislio da nam se za nedeljni program okupe svi traktori koji su kupljeni preko te fondacije, i toliko ih je došlo, da nismo mogli da ih prebrojimo koliko ih je bilo – priseća se naš sagovornik, ali dodaje da se svejedno suočavaju sa teškoćama u vezi sa vremenskim neprilikama, te da im je yaba silnih traktora, ako nemaju šta da beru nakon suša.

Međutim, koliko god da je borba prisutna na dnevnom nivou, Ševenj ističe da je najponosniji na svoje meštane koji odlučuju da ostanu i da se trude za svoje selo.

– Volim ovu sredinu i nikad je ne bih menjao, stvarno sam ponosan na ljude koji ostaju ovde i ne idu nigde. Možda bi bilo lakše da odemo negde, ali sigurno to nije put koji bismo trebali da izaberemo. Našu decu pokušavamo da motivišemo da zavole svoju sredinu i da tu ostanu. Imamo dosta prijatelja koji su otišli, pa kad pričamo sa njima, pitaju nas što ostajemo kad možemo duplo više da zarađujemo u inostranstvu. Tako je, ali ne bismo imali svoju kuću, ni stan. Ne treba ulaziti u konflikt, ne treba nikoga kriviti, ali želim da radim za one koji su ostali – ističe gradski odbornik.

Da bi ostanak imao još više smisla, važno je da svi stanovnici Hajdukova lepo funkcionišu. Prema prošlogodišnjem popisu, u selu živi oko 2.000 ljudi, a 95 odsto njih su Mađari.

– Prvi uslov za dobro funkcionisanje je da svi znamo srpski jezik. Naravno, treba da čuvamo i naše nacionalne vrednosti, ali što više jezika čovek zna, to je bogatiji. Naravno da je ponekad lakše da odemo u Segedin u školu, jer tamo ne moramo da učimo srpski, ali mislim da to nije rešenje – zaključuje Ševenj i poziva sve naše čitaoce da se i sami uvere u lepote Hajdukova tako što će posetiti ovo mesto na nekoj od brojnih manifestacija koje organizuju u toku godine, od turnira u stonom tenisu i fudbalu, pa do moto susreta, festivala „Roža Šandor”, Bebanskih dana, adventa za Božić...

Tekst i foto: Lea Radlovački

U Hajdukovu ima prostora da svako živi kako želi

Moramo priznati, u Hajdukovu nam je bilo najizazovnije da pronađemo meštane koji su voljni da porazgovaraju s nama. Još kako nam vremenske prilike nisu naročito išle naruku, to je dodatno otežavalo našu misiju koju smo, naravno, ipak uspešno realizovali. Ispred „Univereksportovog” marketa zatekli smo čoveka koji kaže da je „svetski a naš”, jer tečno priča srpski i ume da čita ćirilicu, a njegovo cenjeno ime je Karolj Sabo Honđa.

– Ja živim između Palića i Hajdukova, na međi sam, zapravo, moja ulica je granica – objašnjava nam Karolj, vozač kamiona u penziji, koji i sada radi kao električar. – Nema više majstora, ili neće da rade za ove pare pa su otišli. Ja sam mator da idem, a posla ima stvarno, ako se ne bojiš da radiš, ima za svaki dan i može da se preživi. Inače sam malo vremena provodio u selu jer sam bio vozač kamiona. Meni je lepo ovde, tu sam se rodio, da mi daju stan u Beogradu za yabe, ne bih išao, to je sasvim drugačiji život, ja to ne volim. Ovde imaš prostora da živiš kako želiš! Došli su nam ljudi iz gradova, pričam ja sa njima, kažu da im se život sasvim promenio. Ovde nema žurbe, a imaš prodavnice i istu robu kao i tamo.

Naš sagovornik kaže da je Hajdukovo oduvek bilo selo, i da postoji razlika u mentalitetu u odnosu na stanovnike Palića, te da su tamo već svi kao „gradski ljudi”. Kako konstatuje, nema mnogo manje ljudi u odnosu na vreme kad je bio mlađi, kao i da, ko hoće da živi i radi, može.

– Kod nas i dalje vlada bratstvo i jedinstvo, lepo se družimo – zaključuje Sabo Honđa i ispraća nas srdačnim osmehom, iščekujući svoj primerak „Dnevnika” u kom će rado prčitati reportažu o Hajdukovu.