DNEVNIK U BINGULI Više ljudi prođe kroz mesto nego što u njemu živi

To je najveća boljka onih koji tu žive, što ih je sve manje – em odlaze u inostranstvo, jer imaju prava na dvojna državljanstva, em mnogi umiru, em se malo dece rodi. Sa svim tim odlascima i nedolascima, Bingula postaje pusta, premda prometna, i, rekli bi meštani, oronula.

– Godišnje umre do 15 ljudi, a pitanje je da li će se roditi ijedno dete – kaže nam na samom početku razgovora, nakon neformalnog ćaskanja o fudbalu, predsednik Saveta Mesne zajednice Bingula Branko Radičević. – Pre pet godina u selu je bilo oko 75 klinaca, od rođenja do četvrtog razreda, a sad ih ima 55. Mislim da ćemo za dve godine pauzirati prvi razred, jer neće biti dece. Šta da vam kažem, u Binguli ima 310 kuća, od toga je 70 praznih i u još toliko živi po jedno ili dvoje starijih ljudi. Nekad je u mojoj ulici bilo bar 15 dece, sad je jedna devojčica.

Pričajući o tužnoj statistici, koja doduše važi za većinu vojvođanskih sela, iznova postavljamo pitanje – zašto ljudi beže iz manjih sredina? Odgovor je krajnje jasan, a i vrapci na grani su ga zapamtili – gde nema posla, nema ni života. Meštani se mahom bave poljoprivredom i to sve manje, privreda u njihovoj blizini takođe jenjava, te omladina po završetku srednje škole gleda da ode u veće gradove i tamo ostaje.

– Prošle godine sam obišao celo selo, tražio koje kuće bi mogle da budu na prodaju kako bi mladi bračni parovi mogli preko projekta da ih kupe, ali nema, ljudi neće da ih prodaju, iz ko zna kojih razloga – govori naš sagovornik, navodeći to kao jedan od razloga zašto nemaju mogućnost ni da privuku mlade u Bingulu. – Bilo je nekoliko slučajeva pre nekoliko godina, da su neki iz Novog Sada i Beograda kupili kuće ovde, pa dolaze vikendom kad je lepo vreme...

Što bi se reklo – gre’ota. Jer, po svemu sudeći, ljubitelji ruralnih sredina mogli bi da imaju lep i miran život u Binguli, među ljudima raznih nacionalnosti, kultura, običaja...

– Kod nas nema tenzija i tih gluposti, čak ni za vreme nesretnog rata ih nije bilo. Mi se ovde rađamo i umiremo svi zajedno, za drugo ni ne znam. Ali, znate, kad treba nešto i da se uradi, ne možeš nikoga naći. Sam održavam i teren i park i groblje, nije mi teško, nije me ni sramota, a volim da je sve uređeno – veli Radičević, te u šali dodajemo kako je u OFK „Bingula” i trener i predsednik i spremačica i klozetarka, baš kao i Riska iz „Srećnih ljudi”.

Tako da, osim na fudbalskom terenu, mladi se okupljaju i na onom školskom, betonskom, u samom centru, gde imaju tribine i reflektore, te mogu da se druže i noću. Kad je reč o starijim generacijama, pokušavaju da ponovo pokrenu manifestacije koje su zamrle zbog korone, kao što su gužvarijada, kotlićijada, pa i turnir u malom fudbalu. Jedno po jedno... A naš je predlog da pokrenu neku manifestaciju koja će imati veze s ružama, kad već nose ime po tom cveću, a vala imaju i gde da ga posade – u parku s pogledom na Frušku lepoticu.

Tekst i foto:

Lea Radlovački

Ovde smo rođeni, tu ćemo i umreti

Seoska ikebana šaljivi je naziv za grupicu meštana u Binguli koja svaki slobodni trenutak provodi ispred jedine radnje u selu, u samom centru kod Doma kulture koji se polako raspada, što ni već olistale krošnje ne mogu da sakriju, te pijući „pivu” raspravljaju o najvažnijim trenutnim i istorijskim geopolitičkim dešavanjima, prisećajući se kako je njihovo selo nekad bilo lepše i imalo više žitelja. Dobacujući svi uglas, vidno raspoloženi za čavrljane s nenajavljenim gostima, moglo se razaznati i saznati da nisu naročito zadovoljni životom, ali da su složni iako su porpilično različiti.

– On je tot, ja sam skot, ovaj je švaba, a onaj cigan – uzvikuje najglasniji s flašom u ruci, a ostali s osmehom odobravaju izrečeno. – Kod nas nema mržnje, mi širimo bratstvo i jedinstvo. Šta da ti kažem, znaš kako se živi, sačuvaj bože, doćedu dovde da ruše, ali ćute svi... A toliko je lepo, da nema više čestitog stanovnika. Nemamo više ni kafanu, a treba nam, tu se najviše sklapaju poslovi, ovo-ono. Ali, svi smo rođeni ovde, tu ćemo i umreti. Umemoriši sve što smo rekli.

„Umemorisali” smo sve što nam je rečeno, pa vama prenosimo šta smo uspeli da razaznamo od svega, jer, kako su i sami rekli – ne može se ništa pametno saznati od njih, ali je makar bilo zanimljivo.

– Promenila se Bingula, prvo što nas ima upola manje, odlaze na onaj svet više nego što se rodilo – kaže nam bivši predsednik Saveta Mesne zajednice Bingula Marko Kramar, kog smo zatekli u centru nadomak grupice pivopija koju naziva gorepomenutom ikenbanom. – Mladih ima mnogo po Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Beogradu, Rumi, tamo gde ima posla, jer kod nas u Šidu nema. Ali, selo ko selo nije ružno, samo što nemamo sredstava za neko napredovanje...