ДНЕВНИК У ЛУКИНОМ СЕЛУ У родном селу Јанике Балажа нема куће на продају
Ма колико би сулудо било поредити Рим са Лукином Селом, изненадили бисте се да сви путеви воде и у једно и у друго место. Из ког год правца кренули ка овом наизглед забаченом сеоцету на Бегеју (мислимо на Лукино Село, разуме се), веома је једноставно и лако стићи до њега, само треба помно пратити путоказе, тражити праве мостове и избегавати досадне и нимало безазлене кратере на друмовима из прошлог века.
Осим ако се одлучите да преко Мужље стигнете до нове плаве табле и старије жуте на којима вас дочекује назив дестинације, јер тај пут је нов и свакако најкраћи од свих.
Кад савладате одабрану маршруту, чекају вас нови изазови – уколико долазите послом, као што смо ми недавно били, проналазак мештана вољних за разговор далеко је тежи задатак у ком Гугл навигација не може да вам помогне. Како су нас сви упућивали на Месну заједницу, као једини извор „искористљивих” инфрмација, није нам било друге него да се само тамо и упутимо.
– Имамо једну радњу у селу и тамо је све, и културни дом и скупштина – каже нам насмејана секретарка Месне заједнице Лукино Село Силвија Бодо, а ми одлично знамо о чему нам прича. – По последњем попису имамо око 300 становника, од тога су 201 пензионер и 22 детета до десет година. У 200 кућа живи око 60 одсто Мађара, 38 одсто Срба. И, да не верујете, нема кућа на продају.
Оно што је и могло да се нађе за куповину, већ је продато у оквиру Фондације „Просперитате” и републичког пројеката за младе брачне парове, или су Београђани били хитрији те себи обезбедили фину викендицу између реке и језера, прошлости и садашњости, имања и немања.
– Рођен сам овде кад није било струје, није било технологије, а као деца смо се од ујутру до увече играли и свако мало смо имали неку другу атракцију, живели смо – каже председник Савета МЗ Јожеф Бакош, иначе повртар који се бави узгојем кромпира, лука, карфиола, броколија. – Нема будућности од пољорпивреде, јер нема радне снаге, а неће је ни бити. Можда ће нам бити боље само ако смањимо производњу. А да вам кажем, ни ови што су отишли у иностранство, нису нарочито успели.
У Лукином Селу постоје три хришћанска храма – католичка црква посвећена Малој Госпојини, адвентистичка црква и православна која је још увек у изградњи. Како је све мање младих у месту, примећује се и на мисама, као и на дружењима у Хришћанској баптистичкој цркви, сваке суботе од 9.30 до 12.30 часова.
– До пре 20 година смо имали доста активности за децу и младе, а сад више нема радионица, јер немамо деце – каже старешина поменутог храма Јожеф Келемен, док седимо у дому оних који светкују суботу. – Сад имамо десетак активних чланова, јер су остали отишли у иностарнство.
Будући да се финансирају искључиво преко донација мештана, срећа у несрећи је што највеће прилоге остављају управо њихови потомци који су се одселили за Немачку или Аустрију.
Премда не нарочито оптимистичан, те више носталгичан за животом који се бивао обасјан сунцем или шибицама и лампом на зејтин, Бакош нам прича о још ранијем животу, када су из Лукиног Села и железница и камени пут водили до Тисе, како би се житом трговало у Бечу. А данас, произвођачи воћа, поврћа и цвећа, своју робу продају од куће или по пијацама у Зрењанину и Београду.
– Некад смо имали десет произвођача парадајза, због чега смо организовали и манифестацију која је трајала неколико дана. Сад нема ничега – наглашава председник Савета.
Од дешавања у месту имају фешту 15. марта за Национални празник Мађара и Дан села који се обележава на Малу Госпојину, што ће бити 1. септембра. А између та два датума, труде се да се изборе са највећим проблемима.
– Тренутно нам је најнеопходније решавање водовода, јер свака кућа има свој хидрофор, и ове године је у плану да се уради пројектно-техничка документација, а онда ћемо да уђемо и у причи са гасом – наводи Бодо, додајући да су у протеклом периоду решили такође неке битне ствари у селу, попут кишне канализације, асфалтирања главне Улице Маршала Тита, уклањања дивље депоније.
А док чекају боље услове за живот, од чекања аутобуса су давних дана одустали, јер их више нема, те су мештани принуђени да таксијем иду до Зрењанина, што их у једном правцу кошта око 800 динара. Ако ништа друго, бар имају о чему да чаврљају кад се окупе на „Трач партију” који организују пензионери. Уз све то, шушка се и да ће Савет Месне заједнице смислити начин како да родно село тамбураша Јанике Балажа добије пригодан догађај као омаж овом великану.
Леа Радловачки
Фото: С. Шушњевић
