DNEVNIK U KOVILJU Baš imaju čime da se ponose

Pride, sve ono što Kovilj nudi kad prođete table na nekom od ulaza u mesto (iz pravca Kaća i Budisave, s autoputa ili iz pravca Šajkaša, ili od Gardinovaca), pravi godišnju statistiku po kojoj ga poseti više od 10.000 turista!

Dakle... Dve pravoslavne crkve, jedna katolička i jedna adventistička, čuveni manastir, Koviljsko-petrovaradinski rit, auto-kamp, pomenuta čarda koja ima popularniji naziv „Na kraj sveta”, brojne manifestacije tokom leta i zime, rodna kuća narodnog heroja Ilije Nešina i rodna kuća pesnika Laze Kostića, skoro 30 gnezda za rode... samo su neki od razloga zašto vredi posetiti Kovilj. Ne treba ni izostaviti činjenicu da ovo mesto ima sve što je neophodno za kvalitetan život, pa je tako sve manje praznih kuća, a sve više onih koji odlučuju da se zadrže u svom rodnom selu, da se u njega vrate, ali ima i onih koji su od svih naselja u okolini odlučili da grade dom baš tu uz dunavski rukavac.

- Naša Osnovna škola „Laza Kostić” broji oko 650 đaka, a vrtić „Neven” ima oko 250 dece u svim grupama, od jaslene do predškolaca - kaže predsednica Saveta Mesne zajednice Kovilj Sanja Samočeta, dodajući da bi trebalo uskoro da se počne sa proširenjem vrtića, u okviru čega će, uz postojećih sedam prostorija, biti dozidane još četiri. - U suštini, ovde imamo sve što nam treba, jedino nemamo dovoljno dešavanja za decu. Blizu nam je Novi Sad, pa svako ko želi da se bavi nekim aktivnostima ili da se druži i izlazi, odlazi do grada. Iamo baš dobru povezanost što se tiče prigradskog autobusa, a cena karte je 110 dinara. Rešili smo i dugogodišnjei problem sa naplatnim rampama, pa Grad godišnje izdvaja 40 miliona dinara kako bismo mogli da putujemo do Novog Sada, a da ne plaćamo putarinu.

Tokom leta je nekad bio atraktivan takozvani šlajz na dunavskom rukavcu na kom je umelo da bude i do 500 kupača. Danas je, pak, taj lokalitet atraktivniji pecarošima, naročito onima koji ne žive u Kovilju, pa tu dođu da uživaju u zaštićenom području, okruženi florom i faunom koja se ređe sreće u ovim krajevima.

- Mnogo smo radili na uređenju Kovilja, na našim putevima nemamo više ni jednu rupu, tako da nemamo mnogo želja šta bi trebalo uraditi u našem mestu. Recimo, bilo bi dobro da ta „kupališno-pecaroška” zona bude malo lepša, da se renovira, čekamo da se dogradi vrti, eventualno da se sredi školska sala i to je to - kaže Samočeta, a onda ostaje da se od rodne kuće Laze Kostića napravi Muzej i priča bi bila kompletna.

Ponosni na vredne poljoprivrednike, naročito na one mlađe koji su odlučili da iskoriste sve potencijale koje Kovilj nudi, naši sagovornici ističu da svi skupa obrađuju zemlju u ataru od desetak hiljada hektara, uzgajaju povrće u više od 200 plastenika, sade voćnjake i drže brojnu stoku na ispaši na Krčedinskoj adi ili u svojim farmama, zbog čega su, ne treba zaboraviti istaći, kao mesto bogati silosima.

Odbornik u Skupštini Grada Novog Sada Mladen Vernački dodaje da im, kad sve navedeno reše, ostaje da se dodatno pozabave ekologijom i ozelenjavanjem, ali i da dočekaju, kao i cela Srbija, uvođenje optičkog kabla.

- Ovde je prava oaza mira, a koliko je ovde lepo za život potvrđuje i podatak da su cene nekretnina porasle, čak i duplo - priča Vernački. - Stara kuća van centra ne može da se nađe po ceni ispod 50.000 evra! Skoro je jedna, ali u boljem stanju, prodata za skoro 150.000 evra... Pritom vas ne lažem, iako smo mi poznati po tome što smo nekad imali Klub lažova, koji se opet stvara, ali nije još registrovan.

- Jako je važno da spomenemo i naše vatrogasce koji su nam veoma bitni jer imaju intervencije svakog dana, što zimi što leti, a još uvek nemaju stacionar nego su privremeno u jednoj kući - dodaje Vernački. - Grad Novi Sad ima volju da im obezbedi prostor, pronašli smo i odgovarajuću lokaciju, ali sve to traje duže dok se ne srede papiri. Istina, imamo i divlje deponije, čak tri, i one treba da se reše, ali naš mentalitet je takav da ćemo ih opet napraviti u nekom trenutku. Kako bih vam rekao, selo nam jeste čisto i nemamo problem što se tiče „Čistoće”, oni su korektni, ali je problem u tome što mi nismo.

Tekst i foto:

Lea Radlovački