ДНЕВНИК У КОВИЉУ Баш имају чиме да се поносе

Приде, све оно што Ковиљ нуди кад прођете табле на неком од улаза у место (из правца Каћа и Будисаве, с аутопута или из правца Шајкаша, или од Гардиноваца), прави годишњу статистику по којој га посети више од 10.000 туриста!

Дакле... Две православне цркве, једна католичка и једна адвентистичка, чувени манастир, Ковиљско-петроварадински рит, ауто-камп, поменута чарда која има популарнији назив „На крај света”, бројне манифестације током лета и зиме, родна кућа народног хероја Илије Нешина и родна кућа песника Лазе Костића, скоро 30 гнезда за роде... само су неки од разлога зашто вреди посетити Ковиљ. Не треба ни изоставити чињеницу да ово место има све што је неопходно за квалитетан живот, па је тако све мање празних кућа, а све више оних који одлучују да се задрже у свом родном селу, да се у њега врате, али има и оних који су од свих насеља у околини одлучили да граде дом баш ту уз дунавски рукавац.

- Наша Основна школа „Лаза Костић” броји око 650 ђака, а вртић „Невен” има око 250 деце у свим групама, од јаслене до предшколаца - каже председница Савета Месне заједнице Ковиљ Сања Самочета, додајући да би требало ускоро да се почне са проширењем вртића, у оквиру чега ће, уз постојећих седам просторија, бити дозидане још четири. - У суштини, овде имамо све што нам треба, једино немамо довољно дешавања за децу. Близу нам је Нови Сад, па свако ко жели да се бави неким активностима или да се дружи и излази, одлази до града. Иамо баш добру повезаност што се тиче приградског аутобуса, а цена карте је 110 динара. Решили смо и дугогодишњеи проблем са наплатним рампама, па Град годишње издваја 40 милиона динара како бисмо могли да путујемо до Новог Сада, а да не плаћамо путарину.

Током лета је некад био атрактиван такозвани шлајз на дунавском рукавцу на ком је умело да буде и до 500 купача. Данас је, пак, тај локалитет атрактивнији пецарошима, нарочито онима који не живе у Ковиљу, па ту дођу да уживају у заштићеном подручју, окружени флором и фауном која се ређе среће у овим крајевима.

- Много смо радили на уређењу Ковиља, на нашим путевима немамо више ни једну рупу, тако да немамо много жеља шта би требало урадити у нашем месту. Рецимо, било би добро да та „купалишно-пецарошка” зона буде мало лепша, да се реновира, чекамо да се догради врти, евентуално да се среди школска сала и то је то - каже Самочета, а онда остаје да се од родне куће Лазе Костића направи Музеј и прича би била комплетна.

Поносни на вредне пољопривреднике, нарочито на оне млађе који су одлучили да искористе све потенцијале које Ковиљ нуди, наши саговорници истичу да сви скупа обрађују земљу у атару од десетак хиљада хектара, узгајају поврће у више од 200 пластеника, саде воћњаке и држе бројну стоку на испаши на Крчединској ади или у својим фармама, због чега су, не треба заборавити истаћи, као место богати силосима.

Одборник у Скупштини Града Новог Сада Младен Верначки додаје да им, кад све наведено реше, остаје да се додатно позабаве екологијом и озелењавањем, али и да дочекају, као и цела Србија, увођење оптичког кабла.

- Овде је права оаза мира, а колико је овде лепо за живот потврђује и податак да су цене некретнина порасле, чак и дупло - прича Верначки. - Стара кућа ван центра не може да се нађе по цени испод 50.000 евра! Скоро је једна, али у бољем стању, продата за скоро 150.000 евра... Притом вас не лажем, иако смо ми познати по томе што смо некад имали Клуб лажова, који се опет ствара, али није још регистрован.

- Јако је важно да споменемо и наше ватрогасце који су нам веома битни јер имају интервенције сваког дана, што зими што лети, а још увек немају стационар него су привремено у једној кући - додаје Верначки. - Град Нови Сад има вољу да им обезбеди простор, пронашли смо и одговарајућу локацију, али све то траје дуже док се не среде папири. Истина, имамо и дивље депоније, чак три, и оне треба да се реше, али наш менталитет је такав да ћемо их опет направити у неком тренутку. Како бих вам рекао, село нам јесте чисто и немамо проблем што се тиче „Чистоће”, они су коректни, али је проблем у томе што ми нисмо.

Текст и фото:

Леа Радловачки