BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Voganj (2) Najusamljenije selo u Sremu ima jedan šor, 33 kuće i psa čuvara (FOTO)

Prostor oko jezera zvanog Kupatilo, 300 metara od poslednjih kuća Vognju do pre godinu dana bio je deponija. Angažovanjem ribolovaca, uz podršku većine meštana, očišćena je obala, iznete su tone smeća, zasađeno zelenilo i cveće. Jezero je bagerima prošireno i sada je pravi biser prirode bogat ribom, a česti posetioci iz šumarka su srne i dabrovi.

Divljih deponija i zapuštenih bara poput ovih gde su sada jezera Laguna i Kupatilo ima u skoro svakom selu u Vojvodini koje sam obišao. Bilo bi lepo da meštani Vognja i Velikog Banatskog Sela svima održe predavanje kako se uz mnogo ljubavi i malo zajedničkog napora - od smetlišta može napraviti mesto za odmor i rekreaciju.

„Nekakav vlak je istrunuo u crnom proljeću u Poljskoj, blizu Rusije”, pevao je Rade Šerbedžija stihove „Popodnevne pjesme” Arsena Dedića.

Arsen kao da je inspiraciju našao na Železničkoj stanici Voganj, koja se nalazi četiri kilometra dalje od tog sela, pored skretanja za Erem i podvožnjaka ispod auto-puta Beograd–Zagreb. Stanica je napuštena, doživela je sudbinu onih u Čortanovcima ili Bačincima u kojima su ostale razbacane stvari, inventar i dokumentacija. Prava je misterija šta predstavlja satnica vozova Mađarske železnice koji visi na dva mesta na zidu u čekaonici. Tu su i grafiti „Srpski četnici” kao i poruke „Stop Migrants”, „Anti Antifa”, „Srbija - Srbima”, grbovi sa četiri slova „S” i prekrižen srp i čekić. Na slepom koloseku stoji jedna zarđala železnička kompozicija, ona iz Arsenove pesme.

Desno od napuštene Železničke stanice nalazi se skretanje za Erem. Ovo selo nema status naselja nego je samo ulica susednog sela Voganj od koga je odvojeno pet kilometara. Erem ima struju, vodu, telefon i asfalt ali nema školu, ambulatnu, poštu, kafanu pa čak ni prodavnicu. Ovo naselje ima 33 kuće sa samo jednim šorom dugim 300 metara koji nosi ime Radanovačka ulica.

Erem pak potoji skoro tri veka. Osnovali su ga grofovi Pejačevići koji su uz Odeskalkije bili najveća plemićka porodica koja je držala velike posede širom Srema. Grof Petar Pejačević, osnivač grada Rume 1745. godine, ovde je imao velike čopore svinja i krda goveda i sluge sa svojim porodicama. Grofovi Pejačevići su izgradili i jednu od prvih železničkih stanica u Sremu, onu sa početka teksta. Ime Erem, po jednom izvoru potiče iz mađarskog jezika i znači radost. Neko predanje veli da je naziv od grčke reči eremit ili čoveka koji živi u pustari.

Neki pak izvori vode i do francuske reči „eremitaž” što bi značilo „usamljeno mesto”. Kako bilo da bilo ovde je u razna vremena ratova, revolucija i gospodara bilo čestih smena porodica koje su živele od rada na grofoviji Pejačevića sve do završetka Prvog svetskog rata kada je ova grofovija ukinuta agrarnom reformom. Danas u Eremu od stotinak stanovnika uglavnom žive Srbi, doseljenici posle Drugog svetskog rata iz Like, Korduna, Bosne i drugih ruralnih krajeva. Od 33 kuće još je pet-šest praznih ili u njima poneko živi preko leta. 

Tokom cele moje vožnje Eremom koja je trajala par minuta trčao je i lajao za mnom mali smeđi avlijaner koji je očigledno sebi dodelio ulogu nekakvog čuvara sela.

Žurio sam da uhvatim poslednji voz iz Sremske Mitrovice ali sam ipak zastao da fotografišem nešto što nisam video kada sam pre par godina pisao o ovom gradu.

U naselju Blok B u Sremskoj Mitrovici, na putu za Železničku stanicu, na poslednjem autobuskom stajalištu gradskog autobusa osvanuo je pre tri godine Smiljin park.

Smiljka Mataković rođena je 1988. a život je tragično izgubila 2020 godine u saobraćajnoj nesreći. Smiljka je bila trudna. Inicijativu je pokrenuo Smiljkin kum, Dragan Kostić.

Na ovom mestu postavljena je i klupa, Pavlova klupa, u sećanje na Pavleta Moroa, dečaka iz ovog grada koji je te iste 2020. izgubio bitku sa tumorom mozga. Svako ko čeka gradski autobus može da sedne i odmori se na klupi postavljenoj u čast malog Pavla.

U Sremskoj Mitrovici ukrcao sam se na poslednji voz za Staru Pazovu (20.18 časova), gde sam jednom migrantu iz Palestine podelio svoj mobilni internet jer bežični net u vozu poslovično nije radio. Bio je presrećan jer je mogao da se javio porodici u Gazi. U Staroj Pazovi sam uhvatio voz za Novi Sad i pre 22.00 stigao kući.

Blizu Kapele Svete Petke nalazi se voganjsko groblje. Iz sveže pokošene trave izranja desetak kamenih krstova. Koliko je moguće razaznati iz natpisa koje su izlizale kiše i vetrovi a posle prekrila i mahovina - većina ih je iz 19. veka. 

Priču o jednoj tragediji krije obližnji grob. Rade Ćereanić preminuo je 1970. u 33. godini i za sobom ostavio mladu udovicu Bebu i jednogodišnjeg sina Nebojšu. Majka Beba podizala je sama sina a onda je 2015. ostala i bez njega. Nebojša je preminuo u 46. godini. „Suzo moja osveži mu lice, tamna noći ne budi mu hladna, crna zemljo ne budi mu teška, golubice ne budi ga rano, neka s mirom u zemlji počiva!”, dala je majka Beba da se upiše na poleđinu crnog mermernog spomenika.

Robert Čoban