БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Вогањ (2) Најусамљеније село у Срему има један шор, 33 куће и пса чувара (ФОТО)

Простор око језера званог Купатило, 300 метара од последњих кућа Вогњу до пре годину дана био је депонија. Ангажовањем риболоваца, уз подршку већине мештана, очишћена је обала, изнете су тоне смећа, засађено зеленило и цвеће. Језеро је багерима проширено и сада је прави бисер природе богат рибом, а чести посетиоци из шумарка су срне и даброви.

Дивљих депонија и запуштених бара попут ових где су сада језера Лагуна и Купатило има у скоро сваком селу у Војводини које сам обишао. Било би лепо да мештани Вогња и Великог Банатског Села свима одрже предавање како се уз много љубави и мало заједничког напора - од сметлишта може направити место за одмор и рекреацију.

„Некакав влак је иструнуо у црном прољећу у Пољској, близу Русије”, певао је Раде Шербеџија стихове „Поподневне пјесме” Арсена Дедића.

Арсен као да је инспирацију нашао на Железничкој станици Вогањ, која се налази четири километра даље од тог села, поред скретања за Ерем и подвожњака испод ауто-пута Београд–Загреб. Станица је напуштена, доживела је судбину оних у Чортановцима или Бачинцима у којима су остале разбацане ствари, инвентар и документација. Права је мистерија шта представља сатница возова Мађарске железнице који виси на два места на зиду у чекаоници. Ту су и графити „Српски четници” као и поруке „Стоп Мигрантс”, „Анти Антифа”, „Србија - Србима”, грбови са четири слова „С” и прекрижен срп и чекић. На слепом колосеку стоји једна зарђала железничка композиција, она из Арсенове песме.

Десно од напуштене Железничке станице налази се скретање за Ерем. Ово село нема статус насеља него је само улица суседног села Вогањ од кога је одвојено пет километара. Ерем има струју, воду, телефон и асфалт али нема школу, амбулатну, пошту, кафану па чак ни продавницу. Ово насеље има 33 куће са само једним шором дугим 300 метара који носи име Радановачка улица.

Ерем пак потоји скоро три века. Основали су га грофови Пејачевићи који су уз Одескалкије били највећа племићка породица која је држала велике поседе широм Срема. Гроф Петар Пејачевић, оснивач града Руме 1745. године, овде је имао велике чопоре свиња и крда говеда и слуге са својим породицама. Грофови Пејачевићи су изградили и једну од првих железничких станица у Срему, ону са почетка текста. Име Ерем, по једном извору потиче из мађарског језика и значи радост. Неко предање вели да је назив од грчке речи еремит или човека који живи у пустари.

Неки пак извори воде и до француске речи „еремитаж” што би значило „усамљено место”. Како било да било овде је у разна времена ратова, револуција и господара било честих смена породица које су живеле од рада на грофовији Пејачевића све до завршетка Првог светског рата када је ова грофовија укинута аграрном реформом. Данас у Ерему од стотинак становника углавном живе Срби, досељеници после Другог светског рата из Лике, Кордуна, Босне и других руралних крајева. Од 33 куће још је пет-шест празних или у њима понеко живи преко лета. 

Током целе моје вожње Еремом која је трајала пар минута трчао је и лајао за мном мали смеђи авлијанер који је очигледно себи доделио улогу некаквог чувара села.

Журио сам да ухватим последњи воз из Сремске Митровице али сам ипак застао да фотографишем нешто што нисам видео када сам пре пар година писао о овом граду.

У насељу Блок Б у Сремској Митровици, на путу за Железничку станицу, на последњем аутобуском стајалишту градског аутобуса освануо је пре три године Смиљин парк.

Смиљка Матаковић рођена је 1988. а живот је трагично изгубила 2020 године у саобраћајној несрећи. Смиљка је била трудна. Иницијативу је покренуо Смиљкин кум, Драган Костић.

На овом месту постављена је и клупа, Павлова клупа, у сећање на Павлета Мороа, дечака из овог града који је те исте 2020. изгубио битку са тумором мозга. Свако ко чека градски аутобус може да седне и одмори се на клупи постављеној у част малог Павла.

У Сремској Митровици укрцао сам се на последњи воз за Стару Пазову (20.18 часова), где сам једном мигранту из Палестине поделио свој мобилни интернет јер бежични нет у возу пословично није радио. Био је пресрећан јер је могао да се јавио породици у Гази. У Старој Пазови сам ухватио воз за Нови Сад и пре 22.00 стигао кући.

Близу Капеле Свете Петке налази се вогањско гробље. Из свеже покошене траве израња десетак камених крстова. Колико је могуће разазнати из натписа које су излизале кише и ветрови а после прекрила и маховина - већина их је из 19. века. 

Причу о једној трагедији крије оближњи гроб. Раде Ћереанић преминуо је 1970. у 33. години и за собом оставио младу удовицу Бебу и једногодишњег сина Небојшу. Мајка Беба подизала је сама сина а онда је 2015. остала и без њега. Небојша је преминуо у 46. години. „Сузо моја освежи му лице, тамна ноћи не буди му хладна, црна земљо не буди му тешка, голубице не буди га рано, нека с миром у земљи почива!”, дала је мајка Беба да се упише на полеђину црног мермерног споменика.

Роберт Чобан