(ФОТО) ДНЕВНИК У ГРЕБЕНЦУ Село које увек зове кући, у којем се живи у слози и природи из снова, БАНАТСКИ РАЈ ИСПОД ЗАГАЈИЧКИХ БРДА

Тако тврде мештани, а и нису далеко од истине, кад одете на лице места и уверите се у све те егзотичне благодети јужног Баната. Још кад мештани сложно живе, па онда заиста све делује рајски!

– Јако лепо живимо и међусобно кад треба се помажемо, зато су сви и одушевљени кад дођу код нас – вели председник Савета Месне заједнице Гребенац Николаје Микља, иначе учитељ пред пензију. – Увек нађемо заједнички језик, сложни смо, зато нам свака организација и успе. Трудимо се да доста добро држимо село, јер се народ ослања на нас. Зато нам је тренутно приоритет да одржавамо оно што имамо.

Међутим, да не буде како улепшавамо село, оно има и неких мана, разуме се. Рецимо, већина улица није асфалтирана, аутобус пролази само кад је школска година, водовод није њихов, иако имају беспрекорну воду са карпатске жиле која извире на око 200 локација у самом месту, па и у атару, такође, свака друга-трећа кућа је празна, све више капија је закључано...

– Раније су у иностранство одлазили родитељи, а децу остављали код бабе и деде, па су настављала школовање код нас. А сада кад одлазе, и бабу поведу – прича учитељ који тренутно предаје биологију и енглески, док је у школи „Михаил Садовеану” запослен од 1. септембра 1983. године, с паузом од седам година које је провео у Америци.

Кажу да је недавно један „Американац” за 80.000 долара купио кућу у Гребенцу, али теше нас тиме да изгледа као да је на Дедињу, док оне „нормалне” од набијаче не коштају више од десет хиљада евра.

– Нама је земљиште у атару од треће до пете категорије, а ланац кошта до 7.000 евра – додаје наш саговорник. – Сад ко се и бави пољопривредом углавном сеје кукуруз, сунцокрет и жито. Винограда више немамо, воћара понешто, а и сточара је све мање. Нема људи, па нема ни ко да ради.

Девојчице злата вредне

Успех неке школе јесу деца и њихови резултати. У Гребенцу осмолетка „Михаил Садовеану” тренутно броји 55 ђака, али вредни злата у сваком смислу. Женска екипа у малом фудбалу била је двапут заредом првак Србије, 2014. и 2015. године.

– Наше девојчице крећу да те тренирају фудбал још у забавишту, па кад дођу у четврти разред, већ су увелико спремне за утакмице – каже директор школе, наставних физичког васпитања и тренер малог фудбала Тодор Царан. – Неке наше девојчице сад тренирају у већим клубовима, а једна нам је у репрезентацији Швајцарске.

Како се у Гребенцу, из неког разлога, рађају више женска деца, оне су те које више тренирају, али и које су, тврди Царан, храбрије од дечака.

– Кад смо ишли на Аду Циганлију на утакмицу, нисмо знали да ћемо бити прваци Србије, али са нама је ишао један аутобус пун публике. Имали смо и трубаче. А они који су остали у селу кажу да никога није било на улици, сви су код куће гледали уживо пренос – присећа се директор.

Како многи одлазе трбухом за крухом у Аустрију, Немачку и Америку, тако је током школске године село малтене празно, јер у њему преспава свега око 700 мештана (док их је пре три-четири деценије било и трипут више), међутим кад дође летњи распуст, само деце буде двестотинак, а рефлектори на игралишту у центру се не гасе од јуна до краја августа.

– Оно што нам је тренутно најнеопходније јесу путеви! Расвету имамо, имамо и школу, Фудбалски клуб „Вултурул”, можда би нам добро дошла још једна продавница и фабрика која би запошљавала људе да не морају да путују – наводи Микља.

У Гребенцу током целе године има неких дешавња... Почевши од фашанки, јединственог покладног обичаја међу Румунима, нешто попут машкара, када им главном Улицом Васка Попе прошетају маскирани мештани и гости, па преко Ускрса, Дана Васка Попе (29. јун, на дан кад је српски песник румунског порекла рођен у Гребенцу), те гулашијаде која се организује прве недеље у августу, а онда кад наиђе Божић, кажу наши саговорници да све изгледа као у филмовима, само без снега.

– Увек сам волео своје село, нема коме нисам помогао, а штагод да се дешава и организује, учитељ је увек ту – закључује Николаје Микља.

Текст и фото: Леа Радловачки

Увек се враћамо својим коренима

Живот на подручју данашњег Гребенца датира још из античког доба, када су на том локалитету постојала два утврђења: Велика и Мала тврђава, илити град. Село се пак први пут појављује у мапама 1100. године, али прави списи о месту датирају из 1341. када се помиње под именом Геребенц. Он настанка па до данас назив места је имао неколико варијација истог корена, па и значења речи „гребен”.

Да је Гребенац старо војвођанско село потврђује и податак да је последња црква, румунска православна Вазнесења Господњег, подигнута 1722. године, да је прва Сеоска школа са два разреда основана1791, а вртић непун век касније. Данашње име осмолетке је „Михаил Садовеану” по румунском писцу, а изграђена је 1976. године.

Културно-уметничко друштво „Ђорђе Кошбук” званично је основано 1925. године, али је претходно постојао под називом „Плугарул” од 1870. године, односно од момента кад је покренут двогласни хор. И спорт, односно фудбал одувек је заузимао важно место у животу Гребенчана, па је тако клуб „Вултурул” (орао) основан 1936, док су ловци одвајкада присутни, а према „усменим подацима” званично су се окупили у Друштво 1900. године.

Како сада причамо о историји села, логично је и да споменемо наставника историје Павела Стефана који је, по завршетку студија у Темишвару, одлучио да се врати у родно село и својим млађим мештанима пренесе стечено знање.

– Деца нису толико свесна локалне историје, нити их она занима – искрен је Стефан, добивши задатак да првом приликом води своје ђаке на локације на којима се налазе покоји остаци поменутих тврђава. – Мотивација би најпре требало да крене од куће, породице, да од њих стекну осећај о свом месту, па тек онда ми у школи да их додатно мотивишемо. Јер, најлепше је код куће, одакле год да потичемо, увек се враћамо својим коренима.

Иако је наш саговорник млађа гарда просветара, и те како уочава разлику међу децом кад је он био ђак и сада кад је наставник.

– Као прво, времена су се променила, све се дигитализовало, морамо да користимо нове методе у настави, а у моје време је било другачије, фронтално, директније, сад су деца незаинтересована, другачији су им приоритети – примећује Павел Стефан, додајући да се настава у школи изводи искључиво на румунском језику, али да сва деца науче и српски и енглески до пете године.