ДНЕВНИК У СТАРОМ ЛЕЦУ, СЕЛУ КОЈЕ НЕСТАЈЕ: Једна продавница, неколико становника и море сећања

дишући чист ваздух и ослушкујући самотну тишину забачене равнице, не можете а да не осетите сету што су око вас домови празни, а улице пусте. На крају крајева, то је и највећа мука оних који су остали у селу, пред чијим очима оно већ деценијама копни.

– Преко лета Стари Лец још и оживи, јер дођу они који неће да продају кућу – каже председник трочланог Савета МЗ Стари Лец Милорад Новаковић, напомињући да их на спавању има свега 264. – Родили смо се овде, ту смо одрасли, па смо и остали. Али влада незадовољство међу људима. 

Родили смо се овде, ту смо одрасли, па смо и остали. Али влада незадовољство међу људима. Немамо више удружења, народ се повукао, а шта се дешава с њим, ја не могу да схватим (Милорад Новаковић)

Каже да више немају удружења, да народ се повукао, те да не може да схвати шта се дешава са њим...

- Када сам постао председник Савета 2013. године, почели смо да правимо радне акције, кували смо, косили, сређивали... Онда је маса људи почела да се поноси тиме што прима социјалну помоћ, више неће да раде, па сам и престао да их зовем - наводи Новаковић.

Јасно вам је да од мештана неће чути ни трачак оптимизма кад их питате о тренутном стању у селу, али ће се сви одмах присећати како је некад било...

– Ово је крај, осуђени смо на пропаст – јасан је пензионер Радослав Новаковић, напомињући да је седамдесетих година толико средњошколаца путовало из Старог Леца, да их је само 22 ишло за Сечањ, а где су још остали који су ишли за Вршац, Белу Цркву, Зрењанин, док их данас нема ни десеторо. 

Било је овде друштва, лепог дружења, посла, добре плате, могао си свуда да одеш и да стигнеш. Некад смо имали апотеку, доктора, бабицу, кафане, радње, а сад немаш ништа (Радослав Новаковић)

Каже да није чудно што су ободи села празни, али и центар је празан, а то је страшно. 

- Ја сам кренуо на факултет, али сам га напустио и вратио се. Било је овде друштва, лепог дружења, посла, добре плате, могао си свуда да одеш и да стигнеш. Некад смо имали апотеку, доктора, бабицу, кафане, радње, а сад немаш ништа. И ова једна продавница што је ту, власник се само мучи. Да дођете овде недељом поподне, сатима можете да седите и нико неће наићи! За десет година биће мрка капа. Утапамо се лагано, а да и не осетимо... - вели Радослав

Најстарији мештанин Старог Леца, деведесеттрогодишњи Вељко Савичић стога дане проводи уз телевизор и поглед кроз прозор, кроз који врло ретко успе да уочи неког комшију, осим белог мачка ког повремено нахрани. Како каже, већ две недеље није био до центра, слабо се креће, ноге га боле, па му је дружење са нама у просторијама Месне заједнице дошло као мелем за душу.

– Видим да сам попустио, то чине године... Ако само мало пожурим, одмах се задихам... До пре две недеље сам возио бицикл, и сад бих могао, али ми се издувала гума. Кад треба да је надувам, много се заморим. Само у’ватим правац, оп-оп-оп и иде – вели деда Вељко, поносан што може да се похвали да има чак осморо праунучади!

„Децо, добро запамтите ово што вам говорим. Кад смо се доселили из Босне 1922. године, у мојој улици је био посејан овас, а у оној је била луцерка. Доће време да се опет све ово оре!”, говорио је стари мештанин. Мислили смо да је луд, не зна шта говори. Али, дошло је време да у задњој улици, у којој је било 84 деце, сад има две куће и нема никога (Вељко Савичић)

Како нам је причао, поименце зна свих 26 добровољаца који су отишли у партизане, као и да се само шесторо њих вратило из рата, а сећа се и времена када је село било пуно омладине.

– Никад нећу заборавити кад нам је један старији мештанин говорио: „Децо, добро запамтите ово што вам говорим. Кад смо се доселили из Босне 1922. године, у мојој улици је био посејан овас, а у оној је била луцерка. Доће време да се опет све ово оре!” Ми смо тад мислили да је он луд, да не зна шта говори. Али ето, дошло је време да у задњој улици, у којој је било 84 деце, сад има две куће и нема никога. Тај човек је све погодио – прича Савичић.

И ма колико све деловало безнадежно, они који су остали у Сатром Лецу и даље се, колико су у могућности, труде да воде рачуна о свом селу.

– Треба да средимо улицу ка гробљу, која је у хаосу. Такође, у преговорима смо да доведемо човека који је бушио артерске бунаре, да их прочисти и активира, јер имамо их много у селу и вода је исправна, са карпатске жиле – каже председник Савета Милорад Новаковић, напомињући да им је и проблем што немају канализацију, нарочито ако се узме у обзир да имају Дом за душевно оболела лица због ког би требало да је ураде, али да од тога, упркос постојећој документацији, нема ништа.

Дом за душевно оболела лица „1. октобар” брине о 550 корисника

Два дворца, која су изградиле спахије Пал и Јанош Данијел, односно Велики и Мали дворац (који је накада био школа), а који се налазе на самом улазу у Стари Лец, након Другог светског рата постала су смештај за ратну сирочад, да би 1956. године у тим објектима био основан Дом за старе, а 1990. Дом за душевно оболела лица „1. октобар”. Ова установа се простире на око четири хектара и има шест павиљона за смештај корисника, као и још неколико објеката који су потребни за несметани рад и функционисање.

– У Дому се налази 550 корисника, колики је и сам капацитет, а у питању су одрасла душевно оболела лица од 26 до 65 година – појашњава директора др Изабела Јовановић. – Од поменутих 550 корисника, њих десет користи услугу „Становања уз подршку” и распоређени су у две смештајне јединице у локалној заједници, у „Кући 1” где живи њих четворо и „Кући 2” где се налази шест корисника. Сврха ове услуге јесте да се нашим корисницима омогући повратак у локалну заједницу, измештајући их из система институционалног збрињавања, а кроз подршку у стицању што већег степена самосталности и инклузије. Корисници те услуге обављају свакодневне послове, а слободно време проводе користећи све ресурсе локалне заједнице у спортско-рекреативним, културно-забавним и другим активностима по личном одабиру, а уз надзор и праћење радника Дома.

Будући да се активно користе и поменути дворци зидани пре више од века, неопходно је одржавати их, као и остале објекте који су на располагању овој установи.

– У протеклом периоду, а захваљујући Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Покрајинском секретатијату за социјалну политику, демографију и равноправност полова, реновирали смо већи број објеката, обновили медицинску опрему, као и опрему за кухињу. Неопходно је реновирати један од најстаријих објеката, а то је Каштел у ком је смештено око 45 корисника – закључује директорка др Изабела Јовановић.