REZON: Hodočašće za pomirenje dve Srbije

Piše: Milorad Bojović

Britancima i Amerikancima dovoljna je jedna Britanija i jedna Amerika, a Srbima su malo dve Srbije. Koja je od dve Srbije u pravu? Obe, ili nijedna? Jedna koja tvrdi da smo zarobljenici zla, ili druga koja tvrdi da živimo najbolje u novijoj istoriji? Jedna koja se od 11. do 13. aprila okupila na skupu „Ne damo Srbiju”, i druga koja Srbiju brani od onih koji ne daju Srbiju? 

Ne postavljam ovu dilemu zbog lažne neutralnosti. Ne pišem tekst s tendencijom da budem medijator između vlasti i opozicije. On nije podrška jednima, niti presuda drugima. Tekst je apel da se Srbija ujedini oko svojih razlika. Svi ljudi, koliko god bili isključivi, u suštini žele jednu istu stvar - da žive bolje. Intencija teksta jeste da ukaže na pogubnost isključivosti protivnika vlasti, i obelodani moguće puteve pomirenja. Svaki građanin mora imati slobodu da podrži politiku kojoj veruje. Sloboda da se podržava vlast nije i ne sme biti manje vredna od slobode da se vlast kritikuje. Sloboda da se ljudi koji veruju Vučiću pojave na skupu podrške nije i ne može biti manje legitimna od slobode da se organizuju blokade i protesti. Ne može se za jedne tražiti legitimitet svemoći, a drugima uskraćivati sloboda kretanja i okupljanja. Prihvatanje tuđeg mišljenja nije slabost. To je zrelost. 

Nije problem u razlikama. Različitost je neophodna. Problem je što Srbija blokada ne čuje Srbiju koja želi da radi. I da ide u školu. Neće da je čuje. Kao u loše režiranim holivudskom filmu. Obraća im se samo kao tužilac, ili svedok optužbe. I smatra da poseduje monopol na slobodu mišljenja, i da pristalice vlasti nemaju pravo na nju. 

Zašto je nemoguće da se međusobno poštuju i onaj koji čita Ćosića i onaj što citira Kiša? I onaj ko veliča vladiku Nikolaja i onaj koji obožava Radomira Konstantinovića? I onaj koji uvažava Ljiljanu Habjanović i onaj koji respektuje Dragana Velikića. I onaj kome je Informer istok i zapad i onaj kome je Peščanik svetionik na Farosu. I onaj što voli Vučića i onaj što misli da mu je on uništio budućnost. 

Ko god je za pomirenje, i ko god veruje u uljudnost, zajedništvo, uzajamnost i dobronamernost treba da se saživi sa činjenicom da je Srbija demokratska država u kojoj svi građani isto vrede. I da većina demokratski odlučuje o politici države. 

Volter bi danas rekao da braneći pravo Vučićevih pristalica da se javno okupljaju brani građansku zrelost. Da svaki čovek bude slobodan da misli svojom glavom. Svako ko je išao u Beograd da podrži politiku većih plata i penzija, boljih puteva i novih fabrika, ima isto pravo kao i oni koji je na protestima osporavaju. Sloboda nije dozvola. Ona je način života

U antivučićevskoj Srbiji ko nije s njima, taj je protiv demokratije i institucija. Ko ne mrzi vlast, onda je prodao slobodu za sendviče. Ko je zadovoljan životom u Srbiji taj je krezubi bot. Ko glasa za SNS taj je korumpirani skot. Ako ne podržava proteste i blokade on je kukavica. Ako posećuje skupove SNS-a, onda je nasilnik. Protivnici vlasti kažu mi smo pametni, pravdoljubivi, rodoljubivi, demokratični. Ali ne podržavamo Vučićevu Srbiju. I samim tim ne podnosimo rulju koja je podržava. 

Vučićeve pristalice kažu nešto drugo. Mi smo obični, porodični ljudi koji vole Vučićevu Srbiju. Mi volimo da ima što više novih fabrika. Da ima posla. Da putujemo. Da kupujemo. Da se školujemo. I ne branimo nikom da misli drugačije. Kao što svako slobodno može da peva „Ko ne skače taj je ćaci”, svako može slobodno da kaže „Ne dam Srbiju” i ima pravo da samostalno vaga ličnu i opštu dobrobit. Ne citiramo anarhiliberalističke pamflete, ali znamo šta znači kad se plata duplo poveća. Kad poraste penzija. Kad se otvori nova fabrika i deca ne moraju da idu u inostranstvo da bi se zaposlila. Mi se borimo za zemlju u kojoj je svaki čovek slobodan da misli svojom glavom. I da ne isključuje prava drugih. 

Antivučićevska Srbija kaže da glas Vučićevih pristalica nije glas slobodnih građana. Već uplašenih ljudi, vođenih zabludom ili primitivizmom. I pokušava da ih pretvori u predmet prezira, gađajući ih jajima, i napadajući njihove štandove i ometajući im skupove. Umetnike i intelektualce koji podržavaju Vučićevu politiku proglašavaju za etičke nakaze. 

Volter bi danas rekao da braneći pravo Vučićevih pristalica da se javno okupljaju brani zdrav razum i elementarnu ljudskost. Svako ko je išao u Beograd da podrži politiku većih plata i penzija, boljih puteva i novih fabrika, ima isto pravo kao i oni koji je na protestima osporavaju. Sloboda nije dozvola. Ona je način života. 

Skup pristalica vlasti, i protesti njenih protivnika su više od premeravanja moći. Oni su ispit zrelosti naroda. Jesmo li u stanju da jedni drugima pružimo ruku, čak i kad se ni u čemu ne slažemo?

Srbija se posle svenarodnog skupa neće probuditi i postati zemlja u kojoj zajedno sede i pristojno, bez kleveta i međusobnih optužbi razgovaraju, levičari i desničari, komunisti i četnici, konzervativci i liberali, lokalpatriote i pacifisti. Ali to je Srbija kojoj treba težiti. Svenarodni skup treba tumačiti kao borbu za pristojnu Srbiju slobodnih ljudi. 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću