РЕЗОН: Хoдочашће за помирење две Србије

Пише: Милорад Бојовић

Британцима и Американцима довољна је једна Британија и једна Америка, а Србима су мало две Србије. Која је од две Србије у праву? Обе, или ниједна? Једна која тврди да смо заробљеници зла, или друга која тврди да живимо најбоље у новијој историји? Једна која се од 11. до 13. априла окупила на скупу „Не дамо Србију”, и друга која Србију брани од оних који не дају Србију? 

Не постављам ову дилему због лажне неутралности. Не пишем текст с тенденцијом да будем медијатор између власти и опозиције. Он није подршка једнима, нити пресуда другима. Текст је апел да се Србија уједини око својих разлика. Сви људи, колико год били искључиви, у суштини желе једну исту ствар - да живе боље. Интенција текста јесте да укаже на погубност искључивости противника власти, и обелодани могуће путеве помирења. Сваки грађанин мора имати слободу да подржи политику којој верује. Слобода да се подржава власт није и не сме бити мање вредна од слободе да се власт критикује. Слобода да се људи који верују Вучићу појаве на скупу подршке није и не може бити мање легитимна од слободе да се организују блокаде и протести. Не може се за једне тражити легитимитет свемоћи, а другима ускраћивати слобода кретања и окупљања. Прихватање туђег мишљења није слабост. То је зрелост. 

Није проблем у разликама. Различитост је неопходна. Проблем је што Србија блокада не чује Србију која жели да ради. И да иде у школу. Неће да је чује. Као у лоше режираним холивудском филму. Обраћа им се само као тужилац, или сведок оптужбе. И сматра да поседује монопол на слободу мишљења, и да присталице власти немају право на њу. 

Зашто је немогуће да се међусобно поштују и онај који чита Ћосића и онај што цитира Кишa? И онај ко велича владику Николаја и онај који обожава Радомира Константиновића? И онај који уважава Љиљану Хабјановић и онај који респектује Драгана Великића. И онај коме је Информер исток и запад и онај коме је Пешчаник светионик на Фаросу. И онај што воли Вучића и онај што мисли да му је он уништио будућност. 

Ко год је за помирење, и ко год верује у уљудност, заједништво, узајамност и добронамерност треба да се саживи са чињеницом да је Србија демократска држава у којој сви грађани исто вреде. И да већина демократски одлучује о политици државе. 

Волтер би данас рекао да бранећи право Вучићевих присталица да се јавно окупљају брани грађанску зрелост. Да сваки човек буде слободан да мисли својом главом. Свако ко је ишао у Београд да подржи политику већих плата и пензија, бољих путева и нових фабрика, има исто право као и они који је на протестима оспоравају. Слобода није дозвола. Она је начин живота

У антивучићевској Србији ко није с њима, тај је против демократије и институција. Ко не мрзи власт, онда је продао слободу за сендвиче. Ко је задовољан животом у Србији тај је крезуби бот. Ко гласа за СНС тај је корумпирани скот. Ако не подржава протесте и блокаде он је кукавица. Ако посећује скупове СНС-а, онда је насилник. Противници власти кажу ми смо паметни, правдољубиви, родољубиви, демократични. Али не подржавамо Вучићеву Србију. И самим тим не подносимо руљу која је подржава. 

Вучићеве присталице кажу нешто друго. Ми смо обични, породични људи који воле Вучићеву Србију. Ми волимо да има што више нових фабрика. Да има посла. Да путујемо. Да купујемо. Да се школујемо. И не бранимо ником да мисли другачије. Као што свако слободно може да пева „Ко не скаче тај је ћаци”, свако може слободно да каже „Не дам Србију” и има право да самостално вага личну и општу добробит. Не цитирамо анархилибералистичке памфлете, али знамо шта значи кад се плата дупло повећа. Кад порасте пензија. Кад се отвори нова фабрика и деца не морају да иду у иностранство да би се запослила. Ми се боримо за земљу у којој је сваки човек слободан да мисли својом главом. И да не искључује права других. 

Антивучићевска Србија каже да глас Вучићевих присталица није глас слободних грађана. Већ уплашених људи, вођених заблудом или примитивизмом. И покушава да их претвори у предмет презира, гађајући их јајима, и нападајући њихове штандове и ометајући им скупове. Уметнике и интелектуалце који подржавају Вучићеву политику проглашавају за етичке наказе. 

Волтер би данас рекао да бранећи право Вучићевих присталица да се јавно окупљају брани здрав разум и елементарну људскост. Свако ко је ишао у Београд да подржи политику већих плата и пензија, бољих путева и нових фабрика, има исто право као и они који је на протестима оспоравају. Слобода није дозвола. Она је начин живота. 

Скуп присталица власти, и протести њених противника су више од премеравања моћи. Они су испит зрелости народа. Јесмо ли у стању да једни другима пружимо руку, чак и кад се ни у чему не слажемо?

Србија се после свенародног скупа неће пробудити и постати земља у којој заједно седе и пристојно, без клевета и међусобних оптужби разговарају, левичари и десничари, комунисти и четници, конзервативци и либерали, локалпатриоте и пацифисти. Али то је Србија којој треба тежити. Свенародни скуп треба тумачити као борбу за пристојну Србију слободних људи. 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу