NESUĐENI PRVAK SFRJ U BOKSU DRAGAN KRSMANIĆ KRCA Od sjaja do neispunjenih obećanja
U karlovačkoj porodici sportova boks nikad nije zauzimao naročito zapaženo mesto, iako je imao značajne predstavnike, o čemu se nedovoljno zna.
I dok se Vladimira Bajčeva iz vremena kada je boks bio najpopularniji sport u obližnjem nam Novom Sadu malo ko seća, Dragana Krsmanića Krcu znaju više kao trenera kik-boksa negoli vicešampiona SFRJ, trostrukog prvaka Vojvodine, dvostrukog pobednika „zlatne rukavice“, „Leo turnira“ Rijeke i turnira u Temišvaru, „Vojvođanske rukavice“...
Kao devetogodišnjak došao je u Karlovce 1978. i pre no što je pet godina kasnije uplovio u bokserske vode, pokušavao je da se oproba u fudbalu, karateu, košarci, džudu, da bi na kraju pronašao sebe u toj borilačkoj veštini.
Presudan trenutak na tom putu bio je susret sa proslavljenim bokserom Slobodanom Kačarom i poziv da se okuša u tom sportu.
– Bio sam toliko uzbuđen zbog tog susreta da nisam mogao da spavam. Za prvi trening sam posudio patike, jer ih nisam imao. Nije nama deci iz siromašnijih porodica bilo lako – seća se Krca početaka.
Želja da uspe bila je tolika da je uložio ogroman trud da ovlada bokserskom veštinom. Kaže da je krao znanje, ali od najboljih.
– Najviše sam naučio od Vladimira Baječva, iako nisam dugo sa njim radio – kaže Krsmanić. – Nisam ga poznavao dok mi se on u autobusu, čuvši kako se hvalim da se bavim boksom, nije obratio. Kad sam saznao detalje njegove karijere, postao je moj idol. Počeo je da me trenira i mogu reći da sam od njega, predstavnika stare škole, sve naučio. I danas u radu sa mladima primenjujem ono što sam od njega usvojio – priča Krsmanić.
Prvi meč Krca je imao 1984. Iz njega je poneo pouku za ceo život, a to je da nikada protivnika ne potcenjuje. Sledeće godine, kako kaže, tukao je sve. Nizali su se njegovi uspesi, koji su dospeli do nezvaničnog prvaka Jugoslavije.
Titula zvaničnog šampiona iskliznula mu je iz ruku iz političkih razloga. Kada su politička zbivanja počela da se održavaju u sportu, razočaran 1988. odlazi u vojsku. Dve godine posle doživljava saobraćajnu nesreću koja ga je prikovala za bolničku postelju 12 meseci.
U atmosferi rata budi se u njemu osećaj patriotizma i, iako hendikepiran zbog noge, prijavljuje se u vojni odsek i odlazi u Vojnu policiju u Sremsku Mitrovicu, a potom i u 72. Brigadu za specijalne operacije.
Sredinom devedesetih, između dva perioda kada je stajao na braniku otadžbine, ponovo se vratio sportu, isprobavajući nove discipline, ali ne našavši se u njima. Po završetku NATO bombardovanja i boravka na Kosovu opet se okreće sportu.
Radio je kao trener u nekoliko novosadskih klubova i pod njegovim mentorstvom i rukovodstvom oblikovani su mnogi kik bokseri, među kojima su Igor Ognjenović, Nikola Petrović i Nenad Pagonis, koji je u autobiografiji odao zahvalnost svom treneru.
Nekoliko puta je pokušavao i odustajao, uskraćen za podršku koja je više od tapšanja po ramenu, da trenira decu u Karlovcima, štu mu je velika želja.
– Razočaran sam što ne polažemo dovoljno na mlade i njihov sportski razvoj. Dobio sam dozvolu da koristim salu vrtića od nekadašnjeg rukovodstva opštine, te dva džaka i stotinu evra od Dragana Asentića, to je sva podrška – kaže Krsmanić i dodaje da u Novom Sadu sada trenira dvoje budućih šampiona – Milicu Magazin i Vuka Stanimirovića.
