НЕСУЂЕНИ ПРВАК СФРЈ У БОКСУ ДРАГАН КРСМАНИЋ КРЦА Од сјаја до неиспуњених обећања

И док се Владимира Бајчева из времена када је бокс био најпопуларнији спорт у оближњем нам Новом Саду мало ко сећа, Драгана Крсманића Крцу знају више као тренера кик-бокса неголи вицешампиона СФРЈ, троструког првака Војводине, двоструког победника „златне рукавице“, „Лео турнира“ Ријеке и турнира у Темишвару, „Војвођанске рукавице“... 

Као деветогодишњак дошао је у Карловце 1978. и пре но што је пет година касније упловио у боксерске воде, покушавао је да се опроба у фудбалу, каратеу, кошарци, џуду, да би на крају пронашао себе у тој борилачкој вештини. 

Пресудан тренутак на том путу био је сусрет са прослављеним боксером Слободаном Качаром и позив да се окуша у том спорту.

– Био сам толико узбуђен због тог сусрета да нисам могао да спавам. За први тренинг сам посудио патике, јер их нисам имао. Није нама деци из сиромашнијих породица било лако – сећа се Крца почетака. 

Жеља да успе била је толика да је уложио огроман труд да овлада боксерском вештином. Каже да је крао знање, али од најбољих.

– Највише сам научио од Владимира Бајечва, иако нисам дуго са њим радио – каже Крсманић. – Нисам га познавао док ми се он у аутобусу, чувши како се хвалим  да се бавим боксом, није обратио. Кад сам сазнао детаље његове каријере, постао је мој идол. Почео је да ме тренира и могу рећи да сам од њега, представника старе школе, све научио. И данас у раду са младима примењујем оно што сам од њега усвојио – прича Крсманић.

Први меч Крца је имао 1984. Из њега је понео поуку за цео живот, а то је да никада противника не потцењује. Следеће године, како каже, тукао је све. Низали су се његови успеси, који су доспели до незваничног првака Југославије. 

Титула званичног шампиона исклизнула му је из руку из политичких разлога. Када су политичка збивања почела да се одржавају у спорту, разочаран 1988. одлази у војску. Две године после доживљава саобраћајну несрећу која га је приковала за болничку постељу 12 месеци. 

У атмосфери рата буди се у њему осећај патриотизма и, иако хендикепиран због ноге, пријављује се у војни одсек и одлази у Војну полицију у Сремску Митровицу, а потом и у 72. Бригаду за специјалне операције. 

Средином деведесетих, између два периода када је стајао на бранику отаџбине, поново се вратио спорту, испробавајући нове дисциплине, али не нашавши се у њима. По завршетку НАТО бомбардовања и боравка на Косову опет се окреће спорту. 

Радио је као тренер у неколико новосадских клубова и под његовим менторством и руководством обликовани су многи кик боксери, међу којима су Игор Огњеновић, Никола Петровић и Ненад Пагонис, који је у аутобиографији одао захвалност свом тренеру. 

Неколико пута је покушавао и одустајао, ускраћен за подршку која је више од тапшања по рамену, да тренира децу у Карловцима, шту му је велика жеља.

– Разочаран сам што не полажемо довољно на младе и њихов спортски развој. Добио сам дозволу да користим салу вртића од некадашњег руководства општине, те два џака и стотину евра од Драгана Асентића, то је сва подршка – каже Крсманић и додаје да у Новом Саду сада тренира двоје будућих шампиона – Милицу Магазин и Вука Станимировића.