(NE)ZABORAVLJENI: Novosađanin, proslavljeni odbojkaš Vasa Mijić: „Sidnej mi je definitivno promenio život“ (FOTO)

Ali, neka o svemu priča sam Vasa, sjajni sportista i čovek, Novosađanin i otac dvojice sinova, Radovana i Boška.

-Rođen sam u Novom Sadu, 1973. godine, iako su moji roditelji iz Mošorina, pa se i ja osećam kao da sam svet ugledao u tom selu – počeo je Mijić. – Otac je školu završio u Novom Sadu, zaposlio se i odmah oženio, pa je i moju majku doveo u Novi Sad. Kada sam došao na svet, moji su bili podstanari na Klisi, ali smo menjali adrese, pa smo živeli i u Karađorđevoj i Železničkoj ulici, pa sam u školovanje počeo u OŠ „Branko Radičević“. Međutim, već u drugom razredu, preselili smo se u Blok, i tu sam stekao osnovno obrazovanje u OŠ „Dositej Obradović“, pa sebe smatram Detelinarcem, iako sam prošao dosta toga već u najranijem uzrastu. 

Deo grada u kojem je proveo dane detinjstva, poznat je u Srpskoj Atini kao pravi, fudbalski kraj.

-Ma, igrali smo fudbal, što se kaže, „od jutra, do sutra“. Jako rano sam prohodao i moja prva igračka bila je fudbalska lopta, a, po svedočenju mame i tate, šutirao sam levom nogom. Kada bih hteo da to učinim desnom, morao sam da se uhvatim za nešto, da ne bih pao. Uglavnom, čitavog života je ta ljubav ostala deo mene, sve do pre nekoliko godina, kada sam povredio Ahilovu tetivu. Gde god je bilo prostora, bez obzira na to da li je bila vrućina, zima, kiša, sneg ili vetar, od jutra do mraka bio sam na fudbalskom terenu... U petom razredu, međutim, pojavila se u mom životu odbojka, uz nastavnika Stevana Mocka, koji je vodio jednu od tri tadašnje sekcije u gradu, jer tada nije bilo privatnih klubova kao danas. Vojvodina nije imala mlađe kategorije, pa smo se okupljali kasnije, na kadetskim i juniorskim prvenstvima, da igramo za nju. 

Odbojka je „kupila“ Mijića, kako sam naglašava, za čitav život.

-Kada je generacija s kojom sam trenirao na Detelinari završila osnovnu školu, nastavnik Mocko je prešao na Novo naselje, pa više nisam imao s kim da radim. Bio sam tvrdoglav i nisam odsutajao. Preko pruge, dok još nije bilo današnjih bulevara, biciklom sam odlazio na treninge. Kada je došla zima, a tada je ona bila prava i velika, taj deo izgledao mi je kao da idem u neki drugi grad, pa su mi roditelji zabranili da idem na treninge, da se ne bih razboleo. I, rešio sam da se okrenem fudbalu. Pre sam trenirao u „kanarincima“, ali su mi lekari, pre svih dr Borko Vukosav, našli šum na srcu i rekli mom ocu da bi bilo dobro da se okanem tog sporta. Ipak, u sedmom razredu, otišao sam kod mog strica Miloša Štrboje, koji je vodio mlade fudbalere Kabela i odradio sam zimske pripreme. Sećam se, trčali smo u Limanskom parku, pa pili vruć čaj u svlačionici, a ja, fin dečko koji je trenirao u toploj sali, rešio sam da se, ipak, vratim odbojci.

Prolazile su godine i Vasa je, uz puno događanja u karijeri, stigao i do reprezentacije naše zemlje.

-Već sa 16-17 godina počeo sam da treniram s prvim timom Vojvodine, u kojem su, između ostalih, bili Lagumdžija, Dabić, Kovač, Vanja Grbić, Kozić, Vermezović, Salatić, Košutić, Reljić i ostali već provereni igrači. Već 1990. potpisao je moj otac ugovor s klubom, jer sam još bio maloletan i ušao sam među 14 prvotimaca. Gajić je bio selektor mlađih selekcija, a ja sam igrao na Prvomajskom turniru u Beogradu, pa na Olimpijadi u Foči i bio među najboljima, pa me je pozvao u juniorsku selekciju. Za seniore sam debitovao 1999. godine, ali do tada Gaja, koji je preuzeo naše najbolje seniore, nije baš imao poverenje u novoustanovljenu poziciju libera. Uverio se da je, ipak, libero mesto koje su svi usvojili, a za mene su ljudi pričali da sam rođen da igram baš to. I sam sam govorio da me je Bog pogledao s uvođenjem te pozicije i ne jednom sam izjavio da mi je tada „upala kašika u med“. 

Vasa je tada igrao u Budvi, posle i u Podgorici i uspeo je da se, posle perioda pauze za vreme služenja vojnog roka, potpuno vrati u reprezentativnu formu. Bio je i u Futogu, da bi se na kraju vratio u njegovu Vojvodinu.

-Borio sam se za sebe, da igram, nisam imao nikakve veze, već sam ćutao i radio. Međutim, tada je počelo jako da me muči rame i sigurno bih prestao da igram, da se nije pojavila pozicija libera. Povreda je postala hronična, toliko da sam skoro postao invalid. Ljubav prema sportu pomogla mi je da ne odustanem, pa sam pozvan za EP u Beču, gde smo kasnije osvojili bronzu. Pritisak odbjkaške javnosti bio je veliki i našao sam se u timu. Sećam se da smo, 1996, moj kum, košarkaš Sava Rajković, još par drugara i ja, pratili na TV-u OI iz Atlante i navijali i za odbojkaše i za sve ostale naše sportiste, a četiri godine kasnije uspeo sam, u Sidneju, da osvojim zlato, Jesam maštao da odem na Igre, ali nisam verovao u to da će se sve tako brzo zaista i dogoditi.

Anegdota s fudbala

U vojsci je Vasa Mijić bio 1992. i čitavih godinu dana nije trenirao, niti je pipnuo odbojkašku loptu.

-Imali smo u kasarni otvoren teren, na kojem smo svakodnevno upražnjavali fudbal, a ja sam ga tada igrao „k'o blesav“ – kazao je naš sagovornik - Moj tadašnji potporučnik Dejanović, igrao je takođe dobro i pravio je, tokom zime, ekipu za turnir u malom fudbalu, koji je bio na glasu, jer su na njemu učestvov

ali mnogi prvoligaški igrači. Uglavnom, ljudi iz Dinama iz Pančeva primetili su me i jednog mog drugara su pitali u kom klubu igram i da li bih hteo s njima da treniram. On je odgovorio da igram u Vojvodini, na šta su oni primetili da bi morali da me znaju, da je zaista tako. Moj drugar je na to dodao: „Zaista igra u Vojvodini, ali odbojku“.

U dalekoj Australiji, Vasa Mijić je ostvario snove.

-Pripreme koje smo imali za Sidnej, nikada nisu bile jače. Pre toga, bili smo četvrti u Svetskoj ligi, pošto smo izgubili od Brazila susret za bronzu. U Italiji smo posle učestvovali na predolimpijskom turniru, ja sam bio izuzetno motivisan i proglašen sam za najboljeg igrača tog takmičenja, iako sam bio libero. Posle toga smo otišli u Sidnej, koji je bio posebna priča. Tamo smo nastavili sa žestokim radom i bilo je tako u narednih mesec dana. Život nam se sveo na relaciju autobus-sala-teretana-hotel, pa smo samo jednom uspeli da prošetamo ulicama tog grada. 

Ipak, naša reprezentacija na startu je doživela dva poraza.

-Na Olimpijadi je, po pravilu, najvažnija četvrtfinalna utakmica, koja određuje sve, kada su najbolji timovi u pitanju. Turnir je trajao dve nedelje, a mi smo između susreta stalno trenirali i radili video analize. Izgubili smo na startu od Rusa s 3:1, a onda i od Italije s 3:2, ali smo znali da ćemo ići dalje, mada naša javnost nije bila zadovoljna. Počele su kritike, ali smo posle dobili sve rivale – Argentinu, SAD i Južnu Koreju i stigli do nokaut-faze. U četvrtfinalu smo igrali s Holandijom, koja je imala fenomenalnu generaciju, doduše na zalasku, ali je branila olimpijsko zlato. U njoj su tada bili velikani poput braće Van der Gor, Blanžea i ostalih, ali smo mi važili za  favorite. Bog nas je pogledao, gubili smo u petom setu, koji smo preokrenuli i stekli dodatno, ogromno samopouzdanje. 

Posle ulaska među četiri najbolje ekipe, raspoloženje u našem timu bilo je sjajno.

-Osećali smo da niko više ne može da nas pobedi, pa ni Italijani, u polufinalu, koji su do tada sve osvojili, osim zlata na OI. Iako smo gubili u prvom setu, igrali smo i osećali se kao da vodimo, a ja sam, kod njihovog vođstva od 23:21, po dijagonali dva puta uhvatio Papijeve lošte, pa se i danas, kada se negde sretnemo, setimo toga. Isto se dseilo i u drugom setu, a u trećem smo ih jednostavno pocepali i ušli u finale. Tamo su nas ponovo čekali Rusi...

Slavila je Jugoslavija s glatkih 3:0, a u sećanju je svima ostao onaj legendarni poen koji je našem timu doneo Vanja Grbić.

-Neko iz vođstva naše olimpijske delegacije „predvideo“ je da nećemo da doguramo do finala i izvadio nam je avionske karte za uveče, na dan finala. Sam susret igrao se u rano popodne, pa smo morali da, dan ranije, silnu opremu koju smo imali, busom otpremimo na aerodrom, a uz sebe smo ostavili samo opremu za finale i lične stvari. Posle dodele zlatnih medalja, na frku smo nekako stigli na avion, a da je utakmica igrana u pet setova, teško da bismo u tome uspeli. Posle tog velikog uspeha, moram da priznam, život mi se totalno promenio, jer svi su me prepoznavali, iako ne volim taj publicitet. Ali, imao sam priliku da se, u godinama koje su posle nailazile, uverim koliki stres je to donosilo običnim ljudima, radosti i tugu, a mi tada nismo bili svesni šta smo uradili. Nismo bili euforični, proslavili smo tu noć u avionu i tu se priča završila – sumirao je Vasa Mijić, olimpijski prvak i najbolji libero sveta, dobitnik praktično svih društvenih nagrada i uživalac nacionalnog prizanja i danas, sa Andrijom Gerićem, suvlasnik SK Volej, koji radi s mladim odbojkašicama i odbojkašima.
Aleksandar Predojević