REZON Životna ispovest jednog liberalnog aktiviste

Kad se osvrnem na svoj život, muka je to. A opet, i veliko zadovoljstvo, što sam toliko korisnih stvari za društvo uradio od svoje srednje škole i faksa. Za tačno tri meseca postaću većinski vlasnik svog života. I srećan sam što do sada nisam upisao ni dan radnog staža. Što se nisam smarao da idem na posao. Što me nisu mobingovali neki bot šefovi na poslu. Freedom is my life. 

Kao što rekoh, pedeseta mi je godina. Čime se bavim? Od čega živim? U praskozorje, negde oko 10.30, protegnem se u krevetu, i odmah počinjem da radim. Uzmem smartfon u ruku, legnem na stomak i pogledam ko koga hejtuje, a ko koga gotivi na mrežama. Proverim inboks imejla, Vocap i Vajber, da vidim gde ima neka akcija. Da li se neki događaj može iskoristiti kao povod za proteste. Posle ležeći na leđima smišljam statuse za Tviter, Instagram i Fejsbuk. Evo baš sam danas napisao: „Srbija treba da prizna Kosovo i uvede sankcije Rusiji”. I, „Nisu Kosovo i Ukrajina isto. Srbija je ugrožavala prava Albanaca, nasilno ih iseljavala, ubijala i hladnjačama prebacivala u centralnu Srbiju”. Predveče ću napisati „Dole Vlada koja guši slobodu medija”, ili: „Dok Vučko ne ode, Srbiji nema spasa”. 

Onda kresnem TV. Sa N1 i Nove S treba mi potvrda koji je sat u svemiru? Dan ili ponoć, šta li je? Ko sam i šta sam? Nisam sanjar čiji pogled gasne u magli i memli. Ja sam aktivista. Liberal sam. Kul lik. Elita. I ložim se na zapadne vrednosti. Ono - ljudska prava, sloboda medija, životna sredina i te fore. 

Dok teško radim za bolje i slobodnije društvo, keva se muva po pijaci, traži sastojke za kvalitetan vegetarijanski doručak. Malo zrnevlja. Probrani zeleniš. Cerealije. Obavezno agrumi. Ćale šeta mog dodža, kog sam udomio s ulice, kog je najverovatnije iz kuće izbacio neki odvratni konzervativac, jer ga je smaralo da brine o njemu. Doneo sam ga kući i sada ćale ima čime da se zanima. Od kada je otišao u penziju, otpada po ceo dan. Ne radi ništa, čita neke knjige. Fudbal gleda - ej! Morao sam da mu pomognem. Nisam mogao da gledam kako čovek propada. I sad, umesto da gleda neke znojave kretene koji jure za loptom, sad lepo živi zdravim životom. Ustaje rano ujutru, oko pet, i izvodi kucu da obavi fiziološke potrebe. Naravno, moj ćale je oduvek bio odgovoran prema životnoj sredini i javnom redu i čistoći. On sa sobom uvek nosi malu crnu kesicu, i zahvaljujući ćaletu, moj kuca ne ostavlja neprijatna iznenađenja na ulici. Dok nisam doneo kuče, preko dana je uglavnom dremao i spavao. Sad prošeta do pet šopa, kupi hranu i grickalice za kucu. Malo ćaska s prodavačicama. Popodne ponovo izlaze u šetnju. Uveče isto. 

Već oko 12 sam pod tušem. Spiram umor od napornog prepodnevnog rada i furam da se vidim s frendovima. Već 30 godina imamo mnogo posla. Kao u rudniku. Borba za demokratiju je surova i teška. Ispisujemo i crtamo grafite. Smišljamo negativne slogane. Dokazujemo da je Srbija mračna rupa u svemiru, gde su sva ljudska prava pogažena. Gde glasovi nepismene rulje odlučuju ko dolazi na vlast. Sloboda govora i sloboda medija su zgaženi, video sam na N1. Ovde su svi ogrezli u neizlečivoj mitomaniji. Velikašima su proklete duše, jer se drže neke zaludne vidovdanske etike i ne dozvoljavaju da Srbija krene evropskim putem. A stvar je jednostavna. Treba samo iz sećanja da proteramo uspomene na svoju mračnu istoriju. Samo bedne sluge imperijalne Rusije i dalje veruju u kosovski mit. O epskom sukobu za slobodu. Istina je da su i 1389. godine, kao i danas, Car Lazar i velikaši, branili svoju korumpiranu upravu. Štitili svoj kriminalni sistem vladavine, koji im je omogućavao da na vratima Evrope, žive od pljačke. Što pre shvatimo da je Kosovo 1389. izgubljeno, i da smo već 634 godine glavni faktor nestabilnosti na Balkanu, pre ćemo dobiti priliku da nam Zapad oprosti naše zablude. Realno, nisu nas iz čista mira bombardovale NATO snage. Mi smo, bre, najgori ološ na Balkanu. I ne samo na Balkanu, nego u Evropi. Crnjanskog svi drže za rodoljuba, ali on lepo kaže: „Nijedna čaša što se pije, nijedna trobojka što se vije, naša nije”. 

Pitate se da li sam ikad želeo da imam posao? Nisam! Ne želim da radim kao rob u stranim fabrikama. Ne želim da me ponižavaju za bednu lovu. Eto, ćale i keva su kao izrazita elita mukotrpno radili celog života. Najbolje godine su protraćili, i sad primaju bednu penziju. Jedva da imam za džeparac. I za kucu. Oni su se isfurali dok su bili mladi u staroj Jugi. Za mene je aktivizam zakon. Kapne fina kinta. Nema uvek, ali, lova koja stiže je dobra za žurke, cugu, igrice, kuliranje. Šetnje po ulici. Zviždanje. Transparente. Za slobodan život. Ribe? To me smara, osim ako ne delimo istu strast ka aktivizmu. Onda možemo da pričamo i smišljamo tvitove, i to. Seks? To je OK, u granicama normale, samo da ne mora da se uspostavlja velika emotivna bliskost. To je zabava za masu.

Srbija je idealna za aktivizam. Stalno je neka kriza. Uvek ima neki problem. Ako nije Kosovo, onda je Rusija. Ako nije Rusija, onda je Crna Gora. Ako nije Crna Gora, onda je Republika Srpska. Ako nije Evropska unija onda je životna sredina. Imali smo dobru furku u Novom Sadu u poslednje 2-3 godine. Likovi na vlasti odlučili da grade nov most. Ej! Kažu, Novi Sad ima gotovo pola miliona stanovnika. Pa šta? Na Šodrošu ima 5.000 glista, i siguno još toliko žaba i drugih vodozemaca. E, što smo se dobro zezali braneći ih! Bolje nego Debor, Volman, Bernštajn, Grej i ostali situacionisti. 

Šta imamo protiv mosta? Ništa. Našim poslodavcima smeta što lova za njegovu gradnju dolazi iz Kine, i što se gradi u vreme naprednjaka. Igrali smo deborovski. Haos. Imali smo kamp. Pa onda, kad dođu mediji poležemo pred kamione. Keve mi, osećao sam se kao Kris Kristoferson u „Nebeskoj kapiji”, kad sprečava gradnju železnice. Baš je bilo kul. Bilo je nekih matorih foto-reportera i kamermana koji su kontali da mi pravimo spektakl da bismo opravdali kintu koju dobijamo, pa nisu hteli da nas slikaju. Ma, debili! Noću smo pravili žurke. Onda smo upadali na javne rasprave. Bacali dimne bombe. Prava diverzija. Nas 50 je pravilo neviđeni cirkus. Naravno, mi smo znali da je ogromna većina Novosađana protiv nas. Ali, koga briga. Većina je ionako bez mozga. Naši mentori su bili oduševljeni. 

Jako dobro smo se provodili i u Zrenjaninu kad smo zezali „Linglong” i Arape. I kad smo tobože spasavali šumu na Fruškoj gori. Onda izbori ‘20. A tek, kakav je biznis bio protest zbog Gornjih Nedeljica i litujuma. Brutalno! Pa mural Mladiću. Strava! Onda „Srbija protiv nasilja”, nakon što se desio masakr u OŠ „Vladislav Ribnikar” i kad je onaj troglodit Blažić pobio ekipu u Duboni i Malom Orašju. Tu je trebalo biti kreativan. Kul slogani na transparentima. Pa tvitovi. I ceo taj folklor sa obešenim lutkama i ultimatumima koji još od pokušaja rušenja Mao Cedunga živi među organizatorima i učesnicima protesta. 

Uz to, suštinu ideje o promeni vlasti na ulici i nenasilnim protestima, predstavlja sloboda medija. To je stari izum američkih obaveštajaca. Borbu za slobodne medije, po američkom modelu u nasleđe nam je ostavio Mark Palmer. Baš je bio lik. Sve detalje, kako se izvode „obojene revolucije”, pobrojao je i detaljno opisao u više svojih knjiga i definisao pravila šta treba preduzimati da bi opozicija, kojoj Ameri daju subvencije, preuzela vlast na ulici. Inače, Palmer je tip, koji je napravio slobodne, mislim, američke medije na komunističkoj teritoriji. Nakon što je srušio komunizam u Mađarskoj, i pomogao u rušenju režima u Čehoslovačkoj, Rumuniji i Bugarskoj, a pomogao je i da padne Sloba, njegova kompanija otvorila je lanac televizija Nova. To je bio jedan objektivan, američki, što će reći, demokratski pogled na svet, koji im je doneo mnogo love i uticaja. Isto kao N1 i Nova S sada. 

Jedan od lidera DOS-a 90-tih, i nekadaši ambasador Srbije u jednoj zemlji u Zalivu, pričao je da su svi DOS-ovci išli u Budimpeštu po kintu, i da su se posle sa tom lovom kockali i zezali po Srbiji. A bivši ambasador Majkl Kirbi, koji je kod Vilijama Montgomerija u Budimpešti devedesetih bio prvi operativac, beležio je u rokovnik kad je kome i koliko love na ruke dao. Posle je taj rokovnik doneo u Beograd, i kažu, kad bi neki naš političar došao na ideju da ima svoje mišljenje, samo bi izvadio taj rokovnik, i odmah bi pristao da ispuni svaki zadatak. 

Kod mene je to drugačije. Nemam problem s lojalnošću. Domovina je tamo odakle stiže lova. Nemam nikakve koristi od nacionalnih zabluda. Ćirilica mi je treš. Epska poezija i srpsko nasleđe ratnohuškačka literatura. Nemam nikakav odnos prema zastavi. Prema nasleđu predaka. Prema Kosovu. Prema progresu Srbije i boljem životu građana. To je fora za TV, ali je u suštini smor. Koga briga kako živi narod. Narod je glupa masa koja ništa ne zna. Zašto da budemo Indijanci? Sve što treba da uradimo jeste da živimo kao Ameri i Englezi. Što bi rekao jedan naš stari aktivista: „Ja bih za njih radio i džabe”. 

Piše: Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik