REZON: Tapija na bol, proglas opozicije u 10 tačaka

Piše: Milorad Bojović

Mi profesionalni organizatori protesta primećujemo da već neko vreme Srbijom vlada vrlo čudna i nedopustiva pojava. Roditelji za sebe traže pravo da jedino oni mogu i treba da pate za svojom nesrećno i tragično stradalom decom. Takav njihov odnos prema deci predstavlja sebičnost iznad svake mere. Tugovanje u tišini i samoći ne predstavlja prihvatljiv obrazac ponašanja u vremenu društva spektakla. U eri društvenih mreža. Niko nema prava na individualnu tugu. Svako stradanje, svaka nevina smrt koja može da bude generator nezadovoljstva prestaje da bude subjektivna stvar pojedinca i postaje sredstvo za organizaciju politički motivisanih protesta. Nesreća pojedinca postaje supstitucija za nedostatak političkog programa.

Istina, mi se borimo protiv kolektivizma, protiv sabornosti, vere, crkve, nacije, države i sličnih besmislica. Ali, smatramo da je kolektivizam u vidu protesta na kojima se ne oplakuje ugašeni život, već se koristi kao element političke borbe, jako poželjan i prihvatljiv. U svim suprotnim slučajevima kolektivizam je nazadna stvar kojoj su skloni zatucani konzervativci. To je svar mase. Nikako elite.

I nisu u pravu režimski tabloidi kad tvrde da smo mi opskurni brojači smrti. To je najobičnije preterivanje. Nas ne zanimaju sve smrti. Nas ne zanima patnja običnog čoveka. To je ispod našeg nivoa. Nas zanimaju samo one smrti koje politički mogu da se upotrebe. Da posluže kao inicijalna kapisla za proteste. Da budu zastava borbe za naše političke ciljeve, a to je dolazak na vlast bez izbora.

Zašto je proglas neophodan? Roditelji žele da u samoći tuguju za svojom decom. Nemaju pravo na takvu privatizaciju patnje. Na taj način nas onemogućavaju da prikrijemo činjenicu da bolujemo od hroničnog nedostatka političkih ideja, i da nam nevolje i nedaće pomažu da stvorimo privid brige za građane.

Direktni povod za izdavanje našeg proglasa je poslednji slučaj u Bačkoj Palanci, kada je trinaestogodišnji dečak poginuo od strujnog udara od kabla u napuštenom dvorištu koji se tu našao pod naponom posle superćelijskih oluja. Činjenica da orkanske oluje 19. i 21. jula razorile Bačku Palanki i oštetile skoro 6.000 objekata, polomila 300.000 kubika drveća, polomila stubove i kablove za prenos struje i bez struje i vode ostavila više od 10.000 ljudi, nisu važne. Mi smatramo da ta ogromna nesreća izazvana užasnim nevremenom nije dovoljna. Ignorisaćemo i objektivnu činjenicu da niko nije slutio da će oluje biti toliko razorne.  Zanemarićemo i neporeciv fakat da nijedan čovek nije mogao da preduzeme ništa, čak i da je znao šta dolazi. Jedino što su mogli da urade, jeste da napuste svoje domove i odsele se na mesec dana. Ne postoji bunker, niti sigruna kuća u koje su mogli smestiti svoje kuće. Niti škole. Ili stubove za prenos struje.

Sledeće činjenice smatramo izgovorom. One jesu istinite, ali se nas to ne tiče, jer istina ne koristi našoj političkoj stvari. I zato ćemo sledeće fakte proglasiti za efemerne podatke.

a) Bačka Palanka ima 48.667 stanovnika i 22.223 stana i kuće. I gotovo sve su oštećene u oluji. Vetar je počupao i polomio više od 300.000 kubika drveća. I ono se moralo ukloniti.

b) Morale su su se osloboditi ulice za saobraćaj. Osposobiti prilaze zdravstvenim objektima i osigurati njihovo napajanje strujom. Isto to se moralo uraditi s vrtićima.

v) Paralelno s tim moralo se uklanjati drveće s električnih vodova, s kuća i ispred kuća. Ljudi nisu imali vodu. Nisu imali struju. Nisu mogli da pripremaju hranu. Niti da održavaju higijenu. Život je bio blokiran.

g) U sanaciji posledica nevremena učestvovali su radnici lokalnih komunalnih službi, a stigla je i pomoć u ljudstvu i mehanizaciji od drugih lokalnih samouprava koje nisu, ili koje su manje pogođene nevremenom.

d) Izdat je apel da niko od građana samostalno ne uklanja palo drveće i kablove za struju.

đ) Bačka Palanka nije jedina stradala u oluji. Vanredna situacija je proglašena u sedam gradova i opština. Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Šidu, Rumi, Irigu, Sečnju i delu opštine Požega.

e) Kad se sve sagleda je li nešto od navedenog sporno? Je li moglo nešto da se preskoči? Šta je od navedenog moglo da se ostavi za sutra? Za prekosutra? Za neke bolje dane? Ništa. Jesu li mogli da se ođednom uklone sve opasnosti. Nisu. Jesu li neke službe mogle bolje da rade? Možda i jesu. Jesu li neki radnici mogli da se premeste s neke druge lokacije? Teško je reći. Hitnost je bitna odluka delovanja u krizi. Ako u Mladenovu i Čelarevu nijedna kuća nije imala ni struju ni vodu pet, ili sedam dana, ko može da kaže da su mogli da sačekaju dok se u Bačkoj Palanci ne sredi sve pod konac?

ž) Zakonoma Srbije propisano da komunalne usluge i povremeni poslovi u oblasti školstva i zdravstva spadaju u nadležnost lokalnih samouprava, a da elektroenergetska mreža spada u nadležnost EPS-a.

Sve gorenavedeno treba ignorisati, jer je protivno interesima opozicije koja stoji iza protesta, a naši interesi se ne moraju podudarati sa interesima građana. Radi jasnijeg definisanja naših ciljeva javnosti Srbije usvajamo sledećih 10 tačaka:

1. Smrt koju upišemo u svoju kartoteku prestaje da bude privatna stvar i postaje zastava naših političkih ambicija.

2. Nedopustivo je bilo kakvo mešanje roditelja, naročito molbe i vapaji da se imena stradale dece ne koriste kao sredstvo za organizovanje političkih protesta.

3. Svaka molba roditelja da se njihova deca izostave iz protesta smatraće se izdajom i smatraćemo da su se prodali, i da su prodali proteste.

4. Njihove molbe nećemo smatrati činom lične tuge, već ćemo tvrditi da su proizvod političkog pritiska vlasti protiv koje se mi borimo. 

5. Nedopustivo je insistiranje da se pogibija dečaka ne koristi za proteste, naročito sada kad su protesti u Beogradu i ostalim gradovima u Srbiji propali. Mi smatramo da insistiranjem na smeni rukovodstva Bačke Palanke zbog smrti trinaestogodišnjeg deteta možemo da oživimo energiju protesta i nećemo birati sredstva u toj borbi.

6. Svaku porodicu koja odbija da se saglasi sa političkom rasprodajom bola optuživaćemo za izdaju, kao što sada bez imalo srama tvrdimo da je moblu majke i sestre da se smrt njihovog sina i brata ne koristi u protetima pisala vlast.

7. Poželjnim smatramo svaku vrstu ignorisanja emocija i razuma.

8. Svako drugačije mišeljenje smatraćemo za jeres i botovsko-sendvičarsko prstaštvo.

9. Svoje političko delovanje nastavljamo u uverenju da nam zloupotreba tuge može pomoći da ostvarimo svoje političke interese.

10. To ne važi samo za ovaj slučaj. Već za sve politički podesne smrtne slučajeve. Po uzoru na jednu od naših liderki, predsednicu Anketnog odbora za utvrđivanje činjenica i okolnosti koje su dovele do masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar” i u selima Dubona i Malo Orašje, u Skupštini Srbije, insistiramo da se roditeljima oduzme tapija na bol, i dodeli nama opozicionim partijama i našim simpatizerima.

Proglas stupa na snagu odmah i ostaje na snazi sve dok se ne domognemo vlasti. Ako se to nikad ne desi, nije do nas, nego do nerazumnog naroda.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik