REZON: Stvarno nije za svakoga

Kampanja je u celosti bila pogrešna, jer se zasnivala na sujeverju da su klasična muzika i vrhunska umetnost uopšte, rezervisane samo za elitu iz „kruga dvojke”. Što je, naravno, izvanredna besmislica. Umetnost ima ulogu nepogrešive navigacije za ceo narod, a ne ulogu povlašćene hrane za elitu. Međutim, slogan kampanje odlično pristaje političkoj eliti iz „kruga dvojke”. Oni već 30 godina dokazuju da o politici, državi i izborima ne znaju ništa. A o potrebama građana još manje.

U poslednjih 10 godina njihovo neznanje je dostiglo razmere groteske. Sve što kažu bude drugačije. Već 11 godina tvrde da će Srbija bankrotirati, a BDP je svake godine sve veći. Svakog dana tvrde da je SNS stranka luzera, da Vučić vodi pogrešnu politiku. Da sve što radi radi pogrešno, i da će ga lako pobediti čim dođu izbori. Međutim, na svakim novim izborima Vučić dobija sve više glasova, a oni sve manje. Tako treba tumačiti i njihove tvrdnje da će na novim izborima doći na vlast.

Prvo, nakon što je Vučić najavio da će na proleće biti izbori, svi su ćutali bar 15 dana. Onda su u etar pustili analitičare s lažnim istraživanjima javnog mnjenja o tobožnjem rastu njihovog rejtinga. To je najobičnija dimna zavesa, sačinjena da prikrije njihov strah od izbora. Ko god ume da računa razumeće da je reč o uobrazilji koja se graniči sa apsurdom. Opozicija od 2012. neprestano slabi. I ne pokazuje nijedan znak jačanja. Naprotiv! DS je 2012. godine imala oko 26 odsto glasova. Onda je 2014. pala na 7,6. A 2022. DS je u vrlo širokoj koaliciji imala manje od tri odsto glasova. Celokupna opozicija, svih 23 stranke, zajedno su imale 1,2 miliona glasova. Što je za oko 400.000 glasova manje od SNS-a, a 1,1 miliona glasova manje od Vučića, koji je u prvom krugu dobio gotovo 2,3 miliona glasova.

Najave i navodna istraživanja javnog mnjenja o silnoj snazi opozicije nisu ništa drugo do puko zbrajanje imaginarnog. Aritmetika za neznalice. Misle ako se svi saberu Vučić će se oduzeti. Ako se udruže Ćuta i Milica, Marinika i Boško, Zelenović i Aleksić, Lutovac i unuk Draže Mihajlovića, to će biti dovoljno da građani padnu u trans i zaborave da su Ćuti minihidroelektrane veći problem od Kosova i Kurtija. Da je Marinika u isto vreme za genocid u Srebrenici i za proglašavanje Srba za ratne zločince i uvođenje sankcija Putinu, a Boško se u Putina i Ratka Mladića kune više nego u sebe. Lutovac i dalje ima Titovu sliku u novčaniku, a Voja Mihajlović, Dražinu. DS je za gej brakove. Dveri, DŠ i Zavetnici nisu. Pa ipak, nepomirljive ideološke razlike nisu garant da bi im novčanici bili u svađi, kad bi se domogli vlasti. Zato se uzdaju u somnabulizam birača. U mogućnost da izgube razum. Zato se naivno bave teorijom skupova. Njihove zablude ne treba mešati sa Kantorovom naivnom teorijom skupova, niti s Raselovim paradoksom. Opozicija želi da izvrši nasilje nad biračima, tako što bi iz biračkog spiska ispisala sve građane koji glasaju za SNS.

Čista istina otrov je samo za neracionalne ljude. Njihove su nade mračne i očajne. I iz tog očaja izrastaju nezdrave političke ideje. Rekli su - nećemo parlamentarne, već samo beogradske izbore. Ali, to nije zato što dobro stoje u glavnom gradu. Ta tvrdnja je izgovor. Zavaravanje tragova. Alibi za loš rejting. Sreća nije pouzdan prijatelj. Nikad više ne može da se ponovi 2022. Opsenar može da vara samo dok ne izađe na scenu. Pošto već 12 meseci učestvuju u radu gradskog parlamenta Beograđanima je jasno da bi opozicija udavila Beograd i Beograđane.

Kažu njihovi analitičari i mediji - dobro stoje u Novom Sadu. To isto su tvrdili i prošle godine, pa je Vučić dobio 103.000 glasova, a svi drugi kandidati zajedno su imali 40.000 glasova manje od njega. Dakle, da bi pobedili treba im još najmanje 41.000 hiljada glasova, pod uslovom da svi zajedno osvoje koliko i prošle godine. Ali, s time ne treba računati. U međuvremenu su uradili bar 10 stvari koje su protivne interesima i željama Novosađana. Hteli su da spreče gradnju novih mostova. Novih parkova. Javnih garaža. Oni žele da Novi Sad vrate u vreme kad su investitori morali da kupuju umetničke slike od tadašnjeg direktora Zavoda za urbanizam da bi legalizovali nezakonitu gradnju, ili da bi urbanistički planovi bili usklađeni sa njihovim željama. Ali, Novosađani su 2012. raskrstili s vremenom kad su investitori pištoljima licitirali parcele za gradnju i kad su gradske dangube kupovale uspešna preduzeća da bi ih opljačkali, odveli u stečaj i otpustili radnike. Novosađani traže nove parkove, mostove, bulevare i da se nastavi s politikom dolaska svetskih industrijskih giganata poput „Kontinentala” i „Nideka”.

U Bačkoj Palanci, gde već 20 dana traju protesti protiv lokalne vlasti, za Vučića je prošle godine glasalo 18.063, od 28.377 Palančana izašlih na izbore. To je 10.000 glasova više od svih preostalih sedam kandidata zajedno, iza kojih je stajalo sedam koalicija sa više od 20 stranaka. Tako je u svim gradovima i opštinama.

Pobeda nije stvar sreće, već proizvod mukotrpnog rada. Jedinstvene vizije i političkog umeća. Šta birači mogu da vide u opozicionim redovima? Da ne mogu da se ujedine ni kad su slabi. Niko od njih neće da se odrekne mesta predsednika stranke ni kad su na granici cenzusa. Nije teško pogoditi kako bi se ponašali kad kad bi se, nekim čudom, dočepali moći. S druge strane, Vučić je u trenutku najveće moći, kormilo stranke prepustio Milošu Vučeviću. Samo diletanti misle da je to je nelogičan potez. Međutim, svako ko politiku ne tumači kao jeftin performans, razume da je u pitanju dvosturka dobit. Prvo, Vučić je dobio prostor da se posveti državničkim poslovima i stvaranju nadstranačkog narodnog pokreta za državu. Drugo, Vučević je kao političar od formata i dugogodišnji potredsednik,  logično odabran da još više unapredi rad stranke i poboljša rad lokalnih odobra. Takođe, narodni pokret će privući mnoge ljude koji nisu želeli da budu članovi partija, ali žele da se bave politikom. Dakle, SNS je rokadom Vučić - Vučević dobio prostor da uveća rezervoar glasova. S druge strane opozicija je svojom isključivošću, podelama, i ujedinjavanjem bez vizije, samo radi osvajanja vlasti, izgubila čak i ono malo potencijala koji je imala pre izbora 2022. godine. Kad su se našli na osvetljenoj političkoj pozornici, zaista se pokazalo da nemaju ništa da ponude osim sto puta prežvakanih spinova i lažnih afera. Kritika se ne jede. Ne stavlja se u novčanik. Od kritizerstva se ne školuju deca, niti otvaraju radna mesta.

Tačka gledišta građana je najznačajniji faktor za izbornu pobedu. Oni od oponenata bilo koje vlasti očekuju perspektivniju viziju. Nikako ponor i mrak. Nipošto jad i strah. Život se sastoji od kretanja. U kretanju je njegova suština. Ljudi koji najčešće izlaze na izbore od levoliberalne opozicije već 33 godine slušaju iste zloslutne tirade. O propasti. Sankcijama. Besu Zapada. Zlu srpskog nacionalizma koje teroriše Balkan. I eldoradu koji nas čeka kad prestanemo da budemo Srbi. Mladi ljudi, koji imaju manje od 30 godina, još manje žele da veruju političarima koji im svakog dana nude apokaliptičnu viziju Srbije, ukoliko oni njome ne zagospodare. U političkoj analitici nema mesta ni za mržnju ni za blagonaklonost. Samo za suvu istinu. Politika stvarno nije za svakoga.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik.