REZON Većinska narodna volja i slobodni izbori
Samo je jedno teže od toga biti lider loše stranke - biti lider kog niko ne sledi. Bez razmišljanja svaki Srbin može da nabroji bar 18 takvih. Većina ih je u opoziciji. I mada ne mogu da ubede svoje minimalno članstvo od stotinjak duša u svoju izuzetnost, svi veruju da su predodređeni da vladaju sa sedam miliona ljudi.
Ako žele da vode državu političari moraju prvo steći moć i poštovanje u svojoj partiji, a partije moraju steći poštovanje na nacionalnom nivou. Ako želi da postigne uspeh političar moda biti sposoban da stekne poverenje svoje stranke, a da nakon toga svojim zamislima oduševi većinu građana. Dobri lideri imaju sposobnost da ubede mnoštvo da je ono što ono žele i čemu teže ostvarivo. Podrazumeva se da imaju mnogo mudrosti, ne malu količinu znanja, časti, razboritosti, rodoljublja i čovekoljublja. Sklonost da brzo donose odluke, da ulivaju poverenje i izazivaju poštovanje. Uspešne vođe ispoljavaju strastvenu želju da ostvare svoje zamisli. Da budu odlučne i nepokolebljive, ali i da imaju sposobnost da vešto čine ustupke u pregovorima. Ne znam mnogo Srba koji na osnovu navedenih karakteristika mogu prepoznati bilo kog opozicionog lidera.
Ne može se zastupati ono što ne postoji. Od stupanja na scenu 2000. godine do danas uspeli su da građanima unište veru u politiku i poštovanje prema političarima. Baš kao što nisu zatvorili samo one fabrike pored kojih nisu prošli, ni u ulici gde žive već 11 godina ne mogu da zadobiju poverenje. Lider je nemoćan ako ga ne podržava narod. Ako ga ne poštuje javno mnjenje. Na vlast se ne dolazi protivno volji naroda. S druge strane Vučić uspeh duguje dobrovoljnoj podršci većine naroda. On svoj rejting i političku moć ne zasniva na diverzijama niti na podršci stranih ambasada, već na poverenju građana. I ko god veruje da može da ga pobedi besmislenim performansima taj o politici zna manje nego što se zna o kvalitetu životnih uslova na Marsu.
Kao i raniji, i poslednji performans opozicije s pištaljkama, lupanjem u klupe, napadima na druge poslanike i skupštinsko obezbeđenje bio je čist teatar apsurda. Kao i sve što su rekli nakon toga, u nastojanju da opravdaju svoje besmislene postupke. Šta im je povod, a šta cilj za politički harakiri koji su izvršili pred kamerama? Kunu se - tražimo da se utvrdi većinska narodna volja i da građani bolje žive. Aferim! Prosečan građanin se pita dve stvari, zašto su onda svoju neslavnu duvačku epopeju započeli u trenutku kad su na dnevnom redu bili zakoni koji omogućavaju penzionerima da dobiju povećanje penzija, da deca do 16 godina dobiju po 10.000 dinara, da se povećaju plate u javnom sektoru, da se subvencije za poljoprivrednike sa devet uvećaju na 18 hiljada dinara, da se za skoro 300 miliona uveća budžet za kulturu. Ali, nema mesta čuđenju. Nema tu nikakvog paradoksa. Njihov motiv bio je zasnovan na sebičnim političkim kalkulacijama. Cilj im je bio da građane onemoguće da dobiju „Vučićeve pare”. Činjenica da one velikom broju ljudi omogućavaju bolji život, bila je suštinski povod za akciju, jer ih oni vide ne kao ljude, ne kao građane, već kao Vučićeve glasače. Samim tim, iz njihove perspektive logična je svaka akcija koja je usmerena protiv njih.
Od svega je najzanimljivije da poslanici i lideri opozicije, koji sebe promoviše kao kulturnu elitu, nijednom rečju nisu spomenuli Zakon o filmskom i ostalom audio-vizuelnom nasleđu, koji će omogućiti da se digitalizuju i od propadanja zaštite najbolja dela srpske kinematografije, nabolje radio i TV drame, dokumentarne emisije, značajne informativne emisije, muzika. Taj zakon je jedan od najznačajnijih od uvođenja višestranačja, jer će omogućiti da nove genracije mogu da vide najvrednija dela srpske kinamatografije. Nisam nimalo začuđen što su ignorisali boljitak građana i unapređenje kulture. Isto to su radili i dok su bili na vlasti. Isto to bi radili i kad bi došli na vlast. Međutim, to se neće desiti. Iz brojnih razloga. Prvi i glavni jeste činjenica da se na vlast dolazi voljom građana. A volja građana je takva da će Srpska napredna stranka osvojiti vlast lakše nego ikad. Zbog postignutih rezultata, ali velike zasluge za to pripašće i opoziciji. U celosti. I pojedinačno.
Građani koji su imali aspiracije da navijaju za opoziciju trebalo bi da se zapitaju je li neko među apostolima performans politike Juda Iskariotski? Da li je to namerno, ili iz nehata. Ako je prvo, zašto to radi? Ako je drugo, je li svestan šta radi? Postoje li među njima dvostruki igrači? Je li to onaj koji je otuđio fejsbuk grupu svom koalicionom partneru? Ili onaj ko iznosi optužbe za to? Ili oni koji nisu učestvovali u duvanju, zviždanju i kung-fu napadima na nemoćne poslaničke klupe. Šta god da je istina, građani su uvereni da je nečasno da jedni drugima kradu fejsbuk stranice. Da je još nečasnije da jedni druge ocrnjuju u medijima, a da onda tvrde kako bi Srbiju iz uzburkanih voda, odveli u mirno more sreće i blagostanja. Kad se toliko glože sad kad nemaju šta da dele, kako bi se gložili kad steknu moć?
Treba da se zapitaju zašto su jezik navijačkih hordi preneli u Parlament? Zašto su gazili i uništavali klupe u kojima je od 1950. do 1953. sedeo Ivo Andrić? Zašto su propustili priliku da govore o zakonima i svojim amandmanima? Zašto su uništavali svoj rejting u danu kad su tražili vanredne izbore? Teško je naći logične razloge u pogrešnim namerama. Sve što je iz njih nastalo besmisleno je i u detaljima i kao celina.
Zašto su tražili izbore? Njihov zahtev izašao je iz pogrešne računice da su prostesti uzdrmali vlast i da u Beogradu stoje jako dobro. Obe procene su pogrešne. Protesti su samo ojačali SNS. Homogenizovali njihov redove. Dali im novu energiju. A građani su se u potpunosti razočarali u opoziciju. Na poslednjem protestu u Novom Sadu bilo je pedesetak ljudi, a protest je trajao samo četiri minuta - najkraće u istoriji Novog Sada.
Dakle, izbore su tražili sa željom da ih ne bude, kako bi mogli da tvrde - eto mi hoćemo, ali SNS se plaši. To je, naravno, još jedan misaoni i analitički ćorsokak. SNS ne pobeđuje zato što se plaši izbora, već zato što im je izborna kampanja prirodno okruženje. Zato što imaju jasan program - više fabrika, radnih mesta, puteva, pruga, mostova, bolnica, bolje penzije, plate, bolji standard građana.
Kad već ne mogu sami, niti uz pomoć svojih analitičara i inspicijenata iz inostranstva da je saznaju, Vučićevim protivnicima možda astrolozi mogu da otkriju istinu. Da budemo pošteni, i dok su vladali više su se uzdavali u vračare, nego u sopstveni rad. Neka im zvezdočatci kažu da li će ikad moći da pobede, da se u međuvremenu ne brukaju uzalud, jer Vučića ruše svake godine od 2012. i ne polazi im za rukom. Astrolozi će se naći pred lakim zadatkom. Gubitniku nije teško proreći sudbinu. Nema u opozcionoj agendi ničega što narodu treba, a što već nema. Posao. Veće plate. Veće penzije. Puteve. Pruge. Bolnice. Nove škole.
Da zaključim, opozicija je najbolji politički partner SNS-a, svaka njihova akcija donosi glasove naprednjacima. Svaki njihov performans promoviše SNS i obezbeđuje rast njihovog rejtinga. Opozicija treba da pojača svoje peformanse, poput onog iz Skupštine, s vuvuzelama, pištaljkama i ostalim navijačkim rekvizitima. Pošto nemaju hrabrosti da sami priznaju, ja ću tu uraditi umesto njih. Samolikvidacija koju su započeli katastrofalnim prostestima bez smisla, i koja je nastavljena još besmislenijim huliganstvom u sali Skupštine Srbije, imaće svoje finale na dan glasanja. Kako će ići u jednoj ili dve kolone, uopšte nije bitno. Građani ne glasaju za stranke koje rade protiv njihovih interesa.
Piše: Milorad Bojović
Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik
