Rezon: Politički karakter i moć brojeva

Piše: Milorad Bojović

Ako neće, nek prestanu da presreću čestit svet na ulici i plaču mu na ramenu i sa štafelaja prikazuju i tumače izmišljotine! Ako osim suza i fantazmagorija ništa drugo nemaju da ponude, neka idu u prevremenu političku penziju! Novosađanima je možda promakla vest, ili je u poplavi estradnih tekstova i vesti iz crne hronike nisu uočili. Buyet Novog Sada se za 10 godina uvećao 150 odsto. Celih 20 milijardi dinara. Milijarde običnom čoveku ne znače mnogo. Ali, u pitanju je novac dovoljan da se izgradi pet kovid bolnica. Tri Fruškogorska koridora. Tri auto-puta Beograd-Zrenjanin-Novi Sad. Dve brze pruge Novi Sad - Beograd.

Ove investicije date su samo kao reper za poređenje. Kao vododelnica koja razdvaja SNS od opozicije. Politika ima tendenciju uopštavanja stvari. Naročito kad se stvari posmatraju iz opozicione ravni. Čini se da svaka zamerka predstavlja kolosalno otkriće. Senzaaciju bez premca.

Međutim, sofističke minucioznosti ne čine celinu. One ostaju doskočice, bez potencijala. Razgovor o njima ostaje jalov. Isprazna retorika!

Da pojasnim. Ovih 20 milijardi je minimum koji opozicija mora da prihvati kao startnu tačku svog programa. I da napravi plan i program kako će uraditi više! I bolje. Ako mogu!

Kako je došlo do godišnjeg rasta od dve milijarde dinara? Zakorovljene utrine su pretvorene u investicije koje donose velike prihode. Gradile su se fabrike. Pet velikih stranih kompanija otvorilo je pogone u Novom Sadu. Izgrađene su desetine hiljada stanova i poslovnih prostora. Zaposlenost je izuzetno visoka - 160.000 radnika. U birački spisak upisano je 332.407 ljudi. To znači da radi svaki drugi Novosađanin.

Svaka analiza zasniva se na tumačenju uporedivih podataka. Poređenja cifara su zanimljiv istraživački poduhvat. U brojevima je sakriveno mnogo više, nego što se površnom posmatraču može učiniti. Struktura buyeta odaje tajnu uspeha SNS-a. Uporedićemo ključne stavke u buyetima Novog Sada za 2011. i 2021. godinu. Izuzimajući 1,8 milijardi koje su stigle preko Nacionalnog investicionog plana i buyetski deficit, od blizu 3,6 milijardi, realan buyet Novog Sada pre deset godina iznosio je 14,7 milijardi dinara. Današnji buyet iznosi oko 34 milijarde. I ima suficit. Takođe, ovogodišnji porez na dohodak i dobit veći je celih 40 odsto nego 2011. godine. Prihod se popeo sa 4,2 na 12,7 milijardi. To nije uvećanje. To je drastičan porast. Skok koji otkriva da u Novom Sadu ima mnogo više zaposlenih nego 2011. Mnogo više fabrika. I to je samo mali deo ukupnog rasta. Iskazan je deo koji ostaje gradu. Na neto platu od 74.998 dinara, svega 6.627 dinara po radniku ostaje u lokalnom buyetu. Ukupan prihod za Srbiju je drastično veći. U odnosu na neto, bruto plata kreće se oko 130.118 dinara. Dakle, više od 55.000 dinara sliva se u državni buyet na konto poreza i doprinosa.

Novosađani su 2011. godine primali prosečnu platu od 43.118 dinara. Danas imaju u yepu skoro duplo više. Prosečna plata dostigla je 74.998 dinara. To znači da su plate porasle za 75 odsto. Uz to, Novi Sad je ostvario i veliki investicioni rast. Porez na imovinu 2011. godine iznosio je 2,1 milijardu. A 2021. godine dostiže 5,7 milijardi. Skoro tri puta više. Šta to konkretno znači? Novosađani u svom vlasništvu imaju tri puta više stambenog i poslovnog prostora nego 2011. godine.

Upečatljiva snaga brojeva ima dvostruku težinu. S jedne strane daje snagu vladajućim strankama da rade sa još više elana, i imaju još smelije vizije razvoja grada. A s druge strane obeshrabruje oponente vlasti. I ne zna se čega se opozicija više plaši. Opasnosti da potpuno nestanu s političke scene ili načina na koji bi mogla da izbegne takav scenario.

Iz svega što rade, a sve rade pogrešno, može se reći da opozicija vodi politiku svršenog čina. U nastojanju da talog loših ideja prtvori u politički kapital, hvata se za sitnice. Sporedne stvari. A ništa kao gubitništvo nema snagu da aktere povuče u svoju orbitu.

Buyet je pokazatelj - snaga politike skrivena je u brojevima. Isto tako, odabir pogrešne strategije dovodi do kobnih promašaja. U nedostatku vlastitih ideja, loši stratezi se uzdaju u tuđu nesreću. Nadajući se da će Nebojša Stefanović biti presudni klin koji se može zabosti u čvrsti zid SNS-a i izazvati njegov tektonski poremećaj, opozicija je postupila kao očajnik. Očekivanje da će neprijatelj uništiti samog sebe, ukazuje da među njima više ne postoji ni najmanja nada da na izborima mogu da ugroze Vučića i SNS. Uprkos tome, preko svojih medija bildovali su zabludu da će SNS izgubiti, a opozcija dobiti odlaskom Stefanovića.

U čemu je zabluda Vučićevih protivnika i Stefanovićevih navijača? Veliki politički sistemi funkcionišu po principu magnetne igle. Nepogrešivo pogađaju gde je epicentar. Gde je tačka oslonca! Nakon što je obelodanjeno da je Stefanović fomirao paralelne mreže i planove da sruši Vučića, članstvo se distanciralo i još snažnije stalo uz Vučića.

Pre dva meseca sam napisao sledeće: “Miloš Vučević je u pravu - svako ko nije podržavao kriminalce iz SNS-a, koji su uz pomoć ubica iz kriminalnog miljea, hteli da smaknu Vučića, treba da istupi i to javno kaže. Naročito osobe koje su u životu i karijeri prosperirale zahvaljujući bliskosti s Vučićem. U suprotnom, svi koji prećute, veruju da plan, koji je podrazumevao njegovo nasilno uklanjanje s političke scene, još uvek ima šansi za uspeh! I još se uvek nadaju da mogu preuzeti sve poluge moći. U SNS-u i državnim institucijama.”

Stranački odbori širom Srbije, uradili su jedinu ispravnu stvar izjasnili su se. I stali uz svog lidera. Odluka je logična. Podržali su najboljeg među sobom. Podržali su osobu koja im obezbeđuje pobede na izborima. U diferencijaciji nije učestvovalo najuže zavereničko jezgro. Njih trojica. Za njih je povratak nemoguć!

Makijaveli kaže da se glavni uslov za uspeh zavere sastoji u sledećem: onaj ko kuje zaveru protiv vladaoca uvek očekuje da njegovim uklanjanjem zadovolji narod.

U Vučićevom slučaju stvari su dijametralno suprotne od očekivanja zaverenika i njihovih inspiratora. Prema posednjim istraživanjima za SNS je više od 60 odsto Srba. Vučićeva popularnost je još veća. To mu daje mogućnost da sve promene izvede mirnim, evolutivnim putem. Bez trzavica. Takav rasplet događaja će mu omogućiti, da i “slučaj Stefanović” kao i sve što je do sada radio, reši na način koji predstavalja apsolutnu pobedu i dodatno ojačavanje stranke i njene kohezije.

Jedno je jasno. Šta god odlučio Glavni odbor Stefanović će ostati sam. Ogoljen, razobličen. Do subote se plašio glasnih zahteva za isključenje, od subote će strahovati od tišine. Kao što je do juče, dok je bio čovek od poverenja, geometrijskom progresijom umnožavao krug prijatelja, tako ih je u međuvremenu gubio. I izgubio. On je već mesecima sam, ali to iz opozicije, i opozicionih medija niko ne vidi. To ne vidi ni sam Stefanović. 

Postavlja se pitanje da li se opozicija zaista nadala da će Stefanović imati snagu da im pomogne? Da li i dalje žive u zabludi da će od njega moći da naprave korist za sebe? Ako je tako, to je nada očajnika! SNS nije DS! Vučić nije politički avanturista kao Tadić. On se politikom bavi ozbiljno, a ne radi marketinga. Ma koliko da se trudio i verovao u sebe, Stefanović nije imao kapacitet da zadobije poverenje nijednog stranačko odbora. Unutar stranačke infrastrukture SNS-a njemu niko nije verovao. Podilazali su mu. Čak i to u meri u kojoj su smatrali da će on biti njihov most do Vučića.

I zato su tekstovi da Vučić kalkuliše iz straha da bi Stefanović mogao da pocepa SNS, čiste besmislice. Ko ne radi izbore na terenu, taj ne zna šta znači pouzdan glasač. Taj ne zna koliko je teško ubediti čoveka da bude tvoja sigurna moneta. Pouzdani adut u složenoj igri izborne klackalice. Kada bi Stefanović danas izašao na ulicu da skuplja sigrune glasove za sebe, ne bi našao nijedan. Čak ni Hrkalović i Belivuk ne bi bili na njegovoj strani.

Svođenje računa u moćnoj stranci s moćnim liderom jednostavna je računska operacija. Kako god da sabereš, oduzmeš, pomnožiš ili podeliš, Stefanović nije ratovao protiv Vučića. On je vodio rat protiv sebe. I u tom ratu je ostao bez ičega.

Stefanovićev poraz, otvara nove beznadežne perspektive za opoziciju. Slamka spasa, u koju su se uzdali, izgorela je nevidljivim plamenom. Sama. Kao suvo drvo u planini, čijem padu nema ko da svedoči.

Stefanovićev slučaj nudi više nego što se čini. Pitanja i odgovora. Kako stranke koje ne mogu da upravljaju sopstvenom sudbinom misle da mogu upravljati sudbinom celog naroda?

Pitanje je više retoričko. Konstatacija. I presuda. Njima koji skriveni iza oreola bezgrešne opozicije, nastoje da izbrišu nepobitne istorijske činjenice da su zloupotrebljavajući sklonost ljudi da veruju u mogućnost boljeg života, ukrali Srbiji sve. Novac. Uticaj. Teritoriju. Narod. A Srbima oduzeli budućnost. Uradili bi to opet. Samo kad bi mogli!

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću