Резон: Политички карактер и моћ бројева

Пише: Милорад Бојовић

Ако неће, нек престану да пресрећу честит свет на улици и плачу му на рамену и са штафелаја приказују и тумаче измишљотине! Ако осим суза и фантазмагорија ништа друго немају да понуде, нека иду у превремену политичку пензију! Новосађанима је можда промакла вест, или је у поплави естрадних текстова и вести из црне хронике нису уочили. Buyеt Новог Сада се за 10 година увећао 150 одсто. Целих 20 милијарди динара. Милијарде обичном човеку не значе много. Али, у питању је новац довољан да се изгради пет ковид болница. Три Фрушкогорска коридора. Три ауто-пута Београд-Зрењанин-Нови Сад. Две брзе пруге Нови Сад - Београд.

Ове инвестиције дате су само као репер за поређење. Као вододелница која раздваја СНС од опозиције. Политика има тенденцију уопштавања ствари. Нарочито кад се ствари посматрају из опозиционе равни. Чини се да свака замерка представља колосално откриће. Сензаацију без премца.

Међутим, софистичке минуциозности не чине целину. Оне остају доскочице, без потенцијала. Разговор о њима остаје јалов. Испразна реторика!

Да појасним. Ових 20 милијарди је минимум који опозиција мора да прихвати као стартну тачку свог програма. И да направи план и програм како ће урадити више! И боље. Ако могу!

Како је дошло до годишњег раста од две милијарде динара? Закоровљене утрине су претворене у инвестиције које доносе велике приходе. Градиле су се фабрике. Пет великих страних компанија отворило је погоне у Новом Саду. Изграђене су десетине хиљада станова и пословних простора. Запосленост је изузетно висока - 160.000 радника. У бирачки списак уписано је 332.407 људи. То значи да ради сваки други Новосађанин.

Свака анализа заснива се на тумачењу упоредивих података. Поређења цифара су занимљив истраживачки подухват. У бројевима је сакривено много више, него што се површном посматрачу може учинити. Структура buyеta одаје тајну успеха СНС-а. Упоредићемо кључне ставке у buyеtima Новог Сада за 2011. и 2021. годину. Изузимајући 1,8 милијарди које су стигле преко Националног инвестиционог плана и buyеtski дефицит, од близу 3,6 милијарди, реалан buyеt Новог Сада пре десет година износио је 14,7 милијарди динара. Данашњи buyеt износи око 34 милијарде. И има суфицит. Такође, овогодишњи порез на доходак и добит већи је целих 40 одсто него 2011. године. Приход се попео са 4,2 на 12,7 милијарди. То није увећање. То је драстичан пораст. Скок који открива да у Новом Саду има много више запослених него 2011. Много више фабрика. И то је само мали део укупног раста. Исказан је део који остаје граду. На нето плату од 74.998 динара, свега 6.627 динара по раднику остаје у локалном buyеtu. Укупан приход за Србију је драстично већи. У односу на нето, бруто плата креће се око 130.118 динара. Дакле, више од 55.000 динара слива се у државни buyеt на конто пореза и доприноса.

Новосађани су 2011. године примали просечну плату од 43.118 динара. Данас имају у yеpu скоро дупло више. Просечна плата достигла је 74.998 динара. То значи да су плате порасле за 75 одсто. Уз то, Нови Сад је остварио и велики инвестициони раст. Порез на имовину 2011. године износио је 2,1 милијарду. А 2021. године достиже 5,7 милијарди. Скоро три пута више. Шта то конкретно значи? Новосађани у свом власништву имају три пута више стамбеног и пословног простора него 2011. године.

Упечатљива снага бројева има двоструку тежину. С једне стране даје снагу владајућим странкама да раде са још више елана, и имају још смелије визије развоја града. А с друге стране обесхрабрује опоненте власти. И не зна се чега се опозиција више плаши. Опасности да потпуно нестану с политичке сцене или начина на који би могла да избегне такав сценарио.

Из свега што раде, а све раде погрешно, може се рећи да опозиција води политику свршеног чина. У настојању да талог лоших идеја пртвори у политички капитал, хвата се за ситнице. Споредне ствари. А ништа као губитништво нема снагу да актере повуче у своју орбиту.

Buyеt је показатељ - снага политике скривена је у бројевима. Исто тако, одабир погрешне стратегије доводи до кобних промашаја. У недостатку властитих идеја, лоши стратези се уздају у туђу несрећу. Надајући се да ће Небојша Стефановић бити пресудни клин који се може забости у чврсти зид СНС-а и изазвати његов тектонски поремећај, опозиција је поступила као очајник. Очекивање да ће непријатељ уништити самог себе, указује да међу њима више не постоји ни најмања нада да на изборима могу да угрозе Вучића и СНС. Упркос томе, преко својих медија билдовали су заблуду да ће СНС изгубити, а опозција добити одласком Стефановића.

У чему је заблуда Вучићевих противника и Стефановићевих навијача? Велики политички системи функционишу по принципу магнетне игле. Непогрешиво погађају где је епицентар. Где је тачка ослонца! Након што је обелодањено да је Стефановић фомирао паралелне мреже и планове да сруши Вучића, чланство се дистанцирало и још снажније стало уз Вучића.

Пре два месеца сам написао следеће: “Милош Вучевић је у праву - свако ко није подржавао криминалце из СНС-а, који су уз помоћ убица из криминалног миљеа, хтели да смакну Вучића, треба да иступи и то јавно каже. Нарочито особе које су у животу и каријери просперирале захваљујући блискости с Вучићем. У супротном, сви који прећуте, верују да план, који је подразумевао његово насилно уклањање с политичке сцене, још увек има шанси за успех! И још се увек надају да могу преузети све полуге моћи. У СНС-у и државним институцијама.”

Страначки одбори широм Србије, урадили су једину исправну ствар изјаснили су се. И стали уз свог лидера. Одлука је логична. Подржали су најбољег међу собом. Подржали су особу која им обезбеђује победе на изборима. У диференцијацији није учествовало најуже завереничко језгро. Њих тројица. За њих је повратак немогућ!

Макијавели каже да се главни услов за успех завере састоји у следећем: онај ко кује заверу против владаоца увек очекује да његовим уклањањем задовољи народ.

У Вучићевом случају ствари су дијаметрално супротне од очекивања завереника и њихових инспиратора. Према поседњим истраживањима за СНС је више од 60 одсто Срба. Вучићева популарност је још већа. То му даје могућност да све промене изведе мирним, еволутивним путем. Без трзавица. Такав расплет догађаја ће му омогућити, да и “случај Стефановић” као и све што је до сада радио, реши на начин који представаља апсолутну победу и додатно ојачавање странке и њене кохезије.

Једно је јасно. Шта год одлучио Главни одбор Стефановић ће остати сам. Огољен, разобличен. До суботе се плашио гласних захтева за искључење, од суботе ће страховати од тишине. Као што је до јуче, док је био човек од поверења, геометријском прогресијом умножавао круг пријатеља, тако их је у међувремену губио. И изгубио. Он је већ месецима сам, али то из опозиције, и опозиционих медија нико не види. То не види ни сам Стефановић. 

Поставља се питање да ли се опозиција заиста надала да ће Стефановић имати снагу да им помогне? Да ли и даље живе у заблуди да ће од њега моћи да направе корист за себе? Ако је тако, то је нада очајника! СНС није ДС! Вучић није политички авантуриста као Тадић. Он се политиком бави озбиљно, а не ради маркетинга. Ма колико да се трудио и веровао у себе, Стефановић није имао капацитет да задобије поверење ниједног страначко одбора. Унутар страначке инфраструктуре СНС-а њему нико није веровао. Подилазали су му. Чак и то у мери у којој су сматрали да ће он бити њихов мост до Вучића.

И зато су текстови да Вучић калкулише из страха да би Стефановић могао да поцепа СНС, чисте бесмислице. Ко не ради изборе на терену, тај не зна шта значи поуздан гласач. Тај не зна колико је тешко убедити човека да буде твоја сигурна монета. Поуздани адут у сложеној игри изборне клацкалице. Када би Стефановић данас изашао на улицу да скупља сигруне гласове за себе, не би нашао ниједан. Чак ни Хркаловић и Беливук не би били на његовој страни.

Свођење рачуна у моћној странци с моћним лидером једноставна је рачунска операција. Како год да сабереш, одузмеш, помножиш или поделиш, Стефановић није ратовао против Вучића. Он је водио рат против себе. И у том рату је остао без ичега.

Стефановићев пораз, отвара нове безнадежне перспективе за опозицију. Сламка спаса, у коју су се уздали, изгорела је невидљивим пламеном. Сама. Као суво дрво у планини, чијем паду нема ко да сведочи.

Стефановићев случај нуди више него што се чини. Питања и одговора. Како странке које не могу да управљају сопственом судбином мисле да могу управљати судбином целог народа?

Питање је више реторичко. Констатација. И пресуда. Њима који скривени иза ореола безгрешне опозиције, настоје да избришу непобитне историјске чињенице да су злоупотребљавајући склоност људи да верују у могућност бољег живота, украли Србији све. Новац. Утицај. Територију. Народ. А Србима одузели будућност. Урадили би то опет. Само кад би могли!

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу