REZON Nesentimentalna povest o propasti i usponu Srbije

Kome smeta Srbija sa više ljudi koji će imati veću platu? Kome smeta Srbija koja umesto šoping molova i agencija za konusultantske usluge za sve i svašta ima industriju? Kome ne odgovara da Srbi žive od svog rada? Kome smeta Srbija koja ne mora i neće da uvodi sankcije drugim suverenim državama? Spisak je dugačak. Umesto nabrajanja dovoljno je reći da je uništavanje i otimačina nacionalnih bogatstva najgorim alatima liberalne demokratije nit koja povezuje sve pokrete, stranke, intelektualce, medije i nevladine organizacije. Liberalna demokratija je sintagma koja može da zvuči privlačno. Lepršavo. Zavodljivo. Ali je u njoj skrivena najveća zamka za male države. Iz nje su iskočili politikanti u skupim odelima koji su u maniru drumskih razbojnika za nekoliko godina opustošili Srbiju.

Da parafraziram Pekića. Petooktobarsku revoluciju, u kojoj je od 2000. do 2012. godine, uništeno sve što je bilo vredno, njeni nosioci, koji se danas, računajući na snagu zaboravnosti, ponovo kandiduju za institucije vlasti, vide kao uspešan projekat, građani Srbije je tumače kao beskrupoloznu borbu za golu vlast, a ja u njima i njihovim delima i tada i sada vidim nacionalnu nevolju prvog reda.

Kada govore protiv stranih fabrika i invsticija oni se ne bore za nova radna mesta. Oni se bore za novu tajkunizacija Srbije. Za novu privatizaciju svega što je preživelo njihovu vladavinu. Kada se zalažu za bolja i veća prava radnika pitam se zašto je upravo u njihovo vreme radnička klasa otišla u pakao, a oni u finansijski raj. Istina o tome zapisana je u novinskim arhivama i naučnim zbornicima koje niko ne čita. I zato je jasno zašto neprestano nastoje da sakriju i ponište istoriju. Istorija nije, opet bi rekao Pekić, isključivo kolevka njihovog političkog i finasijskog uspona na račun naroda, već i odar njihove političke agonije. Narod pamti, i zato im uskraćuje poverenje i glasove.

Ono što je bilo poznato Robertu Volpolu, britanskom premijeru iz 18. veka koji je tvrdio da je očigledno da ništa toliko ne doprinosi povećanju blagostanja stanovnika jedne zemlje kao izvoz gotovih proizvoda i uvoz sirovina, bilo je nepoznato revolucionarima 2000. godine. I nikog ne treba da čudi što 2022. predlažu iste mere kojima su 2000. do 2012. uništili Srbiju! U ekonomiji se sve proverava analizom komparativnih prednosti. Opozicija ne nudi nijednu. Svi njihovi rezultati su poražavajući.

Komparativna analiza najvažnijih indikatora ekonomskog razvoja pre i posle 2000. godine pokazala je da je u većini najvažnijih pokazatelja stvorena ekonomija manje efikasna od one u ratnim godinama. U jednom naučnom zborniku štampanom 2008. godine stoji sledeći zaključak: „Privatizacija je izazvala potpuno urušavanje privrednih aktivnosti i dovela do enormnog rasta nezaposlenosti. Proces tranzicije u Srbiji nije vođen interesima ekonomskog i društvenog razvoja, već motivima preraspodele društvenog bogatstva.”

Zato pretrnem kad čujem predloge da subvencije umesto renomiranim kompanijama iz inostranstva treba davati domaćim privrednicima? A ko su oni? Mišković? Kostić? Subotić? Beko? Drakulić? Peconi? I šta su oni dobro doneli Srbiji? Koja je to viša vrednost koju su oni izborili za svoju zemlju? Za svoju privredu? Uzalud vam Srbi. Ničeg dobrog u tranziciji nije bilo za radnike. Samo za njih. U svim fabrikama i svim preduzećima plate su posle prelaska u ruke srpskih oligarha smanjene. Porastao je samo broj otkaza.

Zato je podsticanje dolaska renomiranih stranih fabrika, a nikako proterivanje, jedini način da se zemlja ponovo industrijalizuje u postranzicionom vremenu.

Budući da se ekonomski razvoj dokazuje samo činjenicama, i komparativnom analizom, nikako zabludama, nabrojaću 15 parametara koji dokazuju zašto je koncept koji nude opozicione stranke potpuno pogrešan.

Rezultati vlasti od 2000. do 2012.

1. Ugašeno je 850 fabrika. Učešće industrijske proizvodnje u BDP u Srbiji u 2010. godini iznosi 15,9 odsto, što je manje nego 1960. godine, kada je BDP iznosio 16,5 odsto.

2. Broj radnika u industriji pao je sa  998.000 na 312.000. što je manje nego 1960. kada je u fabrikama radilo 389.000 ljudi.

3. Sve što je u tom tranzicionom periodu prikazano kao uspeh, dobijeno je od prodaje društvenih i državnih preduzeća.

4. Kada su presahli prihodi od privatizacije, javni dug se značajno uvećao i to za celih 12 milijardi evra.

5. Prosečna plata 2012. godine iznosila je 43.887 dinara.

6. Stopa nezaposlenosti bila je izuzetno visoka. Dostizala je čak i 28,6 odsto u 2012. godini.

7. Prosečna penzija u decembru 2012. iznosila je 25.066 dinara.

8. Od 2001, zaključno sa 2012. godinom, izvoz Srbije bio je za oko 20 odsto u minusu u odnosu na uvoz.

9. Ukupan iznos roba i usluga iz Srbije 2012. godine iznosio je 881 milion evra.

10. Od 2001. do 2012. preko 55 odsto izvoza najvećim delom su bile sirovine i poluproizvodi.

11. Od 2001. do 2012. visoka tehnologija ima učešće od oko jedan odsto u BDP-u a niska tehnologija oko 50 odsto.

12. Usluge su 2010. godine činile 60 odsto ukupnih privrednih aktivnosti. Ostatak je otpadao na niskotehnološku industriju.

13. Obim industrijske proizvodnje bio je veći u vreme ratova i sankcija pod kojim je zemlja funkcionisala, nego u periodu od 2000.-2012.

14. Budžet Srbije 2012. godine iznosio je 750 milijardi dinara.

15. Zvanično je 2010. godine bilo 730.000 nezaposlenih, a ukupna stopa nezaposlenosti bila je 29,1 odsto. A 2012. ukupno je bilo zaposleno 1.724.027 ljudi.

Dela govore od 2012. do 2022.

1. Prema zvaničnim podacima u četvrtom kvartalu 2021. u Srbiji je registrovano 2.288.308 zaposlenih.

2. Broj nezaposlenih pao je sa 28,6 na ispod 10 odsto.

3. Otvoreno je 250 fabrika. Vode se pregovori sa 92 nova investitora.

4. Prosečna zarada porasla je za 77 odsto u odnosu na 2012. godinu, sa 331 na 558 evra.

5. Od 2012. do 2021. Srbija je prema podacima MMF-a i Svetske banke lider po privlačenju direktnih stranih invsticija, koje za 10 godina iznose 21 milijardu evra. A među njima je veliki broj visokotehnoloških fabrika i razvojnih parkova uglednih stranih kompanija.

6. Izgrađeno je više od 350 kilometara autoputeva. Trenutno se gradi 370 kilometara i još 300 kilometara je u pripremi.

7. Prosečna penzija u februaru ove godine iznosila je 30.978 dinara.

8. Izgrađena je i otvorena brza pruga Novi Sad - Beograd. Vreme putovanja skraćeno na 36 minuta. Gradi se brza pruga Novi Sad - Subotica i Subotica - Budumpešta.

9. Budžet Srbije za 2022. godinu iznosi 1.516 milijardi dinara i duplo je veći od budžeta za 2012. godinu.

10. Prosečna neto zarada u decembru 2021. iznsila je 70.900 dinara.

11. Od 1. januara za svako prvorođeno dete, država će davati 300.000 umesto sadašnjih 100.000 dinara.

12. Majci svakog deteta rođenog posle 1. januara država će pomoći subvencijom od 20.000 evra za kupovinu novog stana ili kuće.

13. Izvoz je prošle godine iznosio 1,7 milijardi evra. Što je dvostruko više nego 2012. godine.

14. U Srbiju se iz inostranstva vratilo oko 100.000 ljudi.

15. Nije stvoren nijedan novi tajkun. Nije ugašena nijedna fabrika. Oživljene su železara u Smederevu i fabrika bakra u Boru, koje se umesto u najveće gubitaše sada ubrajaju među najveće izvoznike.

Šta je naravoučenije? Glas na izborima predstavlja neponištivu menicu i investiciju za budućnost. I zato 3. aprila treba mudro investirati oslanjajući se na zdrav razum i na precizne i uporedve podatke dveju politika. Uspeh svakog čoveka, svake porodice i celog društva na izborima je racionalna, sociološka i matematička kategorija. Nijednu nije bilo teško dokazati.

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću)