РЕЗОН Несентиментална повест о пропасти и успону Србије

Коме смета Србија са више људи који ће имати већу плату? Коме смета Србија која уместо шопинг молова и агенција за конусултантске услуге за све и свашта има индустрију? Коме не одговара да Срби живе од свог рада? Коме смета Србија која не мора и неће да уводи санкције другим сувереним државама? Списак је дугачак. Уместо набрајања довољно је рећи да је уништавање и отимачина националних богатства најгорим алатима либералне демократије нит која повезује све покрете, странке, интелектуалце, медије и невладине организације. Либерална демократија је синтагма која може да звучи привлачно. Лепршаво. Заводљиво. Али је у њој скривена највећа замка за мале државе. Из ње су искочили политиканти у скупим оделима који су у маниру друмских разбојника за неколико година опустошили Србију.

Да парафразирам Пекића. Петооктобарску револуцију, у којој је од 2000. до 2012. године, уништено све што је било вредно, њени носиоци, који се данас, рачунајући на снагу заборавности, поново кандидују за институције власти, виде као успешан пројекат, грађани Србије је тумаче као бескруполозну борбу за голу власт, а ја у њима и њиховим делима и тада и сада видим националну невољу првог реда.

Када говоре против страних фабрика и инвстиција они се не боре за нова радна места. Они се боре за нову тајкунизација Србије. За нову приватизацију свега што је преживело њихову владавину. Када се залажу за боља и већа права радника питам се зашто је управо у њихово време радничка класа отишла у пакао, а они у финансијски рај. Истина о томе записана је у новинским архивама и научним зборницима које нико не чита. И зато је јасно зашто непрестано настоје да сакрију и пониште историју. Историја није, опет би рекао Пекић, искључиво колевка њиховог политичког и финасијског успона на рачун народа, већ и одар њихове политичке агоније. Народ памти, и зато им ускраћује поверење и гласове.

Оно што је било познато Роберту Волполу, британском премијеру из 18. века који је тврдио да је очигледно да ништа толико не доприноси повећању благостања становника једне земље као извоз готових производа и увоз сировина, било је непознато револуционарима 2000. године. И никог не треба да чуди што 2022. предлажу исте мере којима су 2000. до 2012. уништили Србију! У економији се све проверава анализом компаративних предности. Опозиција не нуди ниједну. Сви њихови резултати су поражавајући.

Компаративна анализа најважнијих индикатора економског развоја пре и после 2000. године показала је да је у већини најважнијих показатеља створена економија мање ефикасна од оне у ратним годинама. У једном научном зборнику штампаном 2008. године стоји следећи закључак: „Приватизација је изазвала потпуно урушавање привредних активности и довела до енормног раста незапослености. Процес транзиције у Србији није вођен интересима економског и друштвеног развоја, већ мотивима прерасподеле друштвеног богатства.”

Зато претрнем кад чујем предлоге да субвенције уместо реномираним компанијама из иностранства треба давати домаћим привредницима? А ко су они? Мишковић? Костић? Суботић? Беко? Дракулић? Пецони? И шта су они добро донели Србији? Која је то виша вредност коју су они изборили за своју земљу? За своју привреду? Узалуд вам Срби. Ничег доброг у транзицији није било за раднике. Само за њих. У свим фабрикама и свим предузећима плате су после преласка у руке српских олигарха смањене. Порастао је само број отказа.

Зато је подстицање доласка реномираних страних фабрика, а никако протеривање, једини начин да се земља поново индустријализује у постранзиционом времену.

Будући да се економски развој доказује само чињеницама, и компаративном анализом, никако заблудама, набројаћу 15 параметара који доказују зашто је концепт који нуде опозиционе странке потпуно погрешан.

Резултати власти од 2000. до 2012.

1. Угашено је 850 фабрика. Учешће индустријске производње у БДП у Србији у 2010. години износи 15,9 одсто, што је мање него 1960. године, када је БДП износио 16,5 одсто.

2. Број радника у индустрији пао је са  998.000 на 312.000. што је мање него 1960. када је у фабрикама радило 389.000 људи.

3. Све што је у том транзиционом периоду приказано као успех, добијено је од продаје друштвених и државних предузећа.

4. Када су пресахли приходи од приватизације, јавни дуг се значајно увећао и то за целих 12 милијарди евра.

5. Просечна плата 2012. године износила је 43.887 динара.

6. Стопа незапослености била је изузетно висока. Достизала је чак и 28,6 одсто у 2012. години.

7. Просечна пензија у децембру 2012. износила је 25.066 динара.

8. Од 2001, закључно са 2012. годином, извоз Србије био је за око 20 одсто у минусу у односу на увоз.

9. Укупан износ роба и услуга из Србије 2012. године износио је 881 милион евра.

10. Од 2001. до 2012. преко 55 одсто извоза највећим делом су биле сировине и полупроизводи.

11. Од 2001. до 2012. висока технологија има учешће од око један одсто у БДП-у а ниска технологија око 50 одсто.

12. Услуге су 2010. године чиниле 60 одсто укупних привредних активности. Остатак је отпадао на нискотехнолошку индустрију.

13. Обим индустријске производње био је већи у време ратова и санкција под којим је земља функционисала, него у периоду од 2000.-2012.

14. Буџет Србије 2012. године износио је 750 милијарди динара.

15. Званично је 2010. године било 730.000 незапослених, а укупна стопа незапослености била је 29,1 одсто. А 2012. укупно је било запослено 1.724.027 људи.

Дела говоре од 2012. до 2022.

1. Према званичним подацима у четвртом кварталу 2021. у Србији је регистровано 2.288.308 запослених.

2. Број незапослених пао је са 28,6 на испод 10 одсто.

3. Отворено је 250 фабрика. Воде се преговори са 92 нова инвеститора.

4. Просечна зарада порасла је за 77 одсто у односу на 2012. годину, са 331 на 558 евра.

5. Од 2012. до 2021. Србија је према подацима ММФ-а и Светске банке лидер по привлачењу директних страних инвстиција, које за 10 година износе 21 милијарду евра. А међу њима је велики број високотехнолошких фабрика и развојних паркова угледних страних компанија.

6. Изграђено је више од 350 километара аутопутева. Тренутно се гради 370 километара и још 300 километара је у припреми.

7. Просечна пензија у фебруару ове године износила је 30.978 динара.

8. Изграђена је и отворена брза пруга Нови Сад - Београд. Време путовања скраћено на 36 минута. Гради се брза пруга Нови Сад - Суботица и Суботица - Будумпешта.

9. Буџет Србије за 2022. годину износи 1.516 милијарди динара и дупло је већи од буџета за 2012. годину.

10. Просечна нето зарада у децембру 2021. изнсила је 70.900 динара.

11. Од 1. јануара за свако прворођено дете, држава ће давати 300.000 уместо садашњих 100.000 динара.

12. Мајци сваког детета рођеног после 1. јануара држава ће помоћи субвенцијом од 20.000 евра за куповину новог стана или куће.

13. Извоз је прошле године износио 1,7 милијарди евра. Што је двоструко више него 2012. године.

14. У Србију се из иностранства вратило око 100.000 људи.

15. Није створен ниједан нови тајкун. Није угашена ниједна фабрика. Оживљене су железара у Смедереву и фабрика бакра у Бору, које се уместо у највеће губиташе сада убрајају међу највеће извознике.

Шта је наравоученије? Глас на изборима представља непоништиву меницу и инвестицију за будућност. И зато 3. априла треба мудро инвестирати ослањајући се на здрав разум и на прецизне и упоредве податке двеју политика. Успех сваког човека, сваке породице и целог друштва на изборима је рационална, социолошка и математичка категорија. Ниједну није било тешко доказати.

Милорад Бојовић

(Аутор је стручњак за односе с јавношћу)