Protesti i barikade pomogli Vučiću da ostvari trostruku pobedu!

Organizatori protesta i barikada s tim nisu računali. Da jesu, sedeli bi kod kuće. Ali, učinjenu poslu nema mane! Vučić je blokade puteva i mostova iskoristio da van snage stavi Zakon o eksproprijaciji koji je Srbija morala da usvoji pod pritiskom Evropske unije i međunarodnih institucija, jer je odgovarao njihovim interesima. Na prilično bezbolan način je uspeo da se reši Rio Tinta, koji je prema svim izveštajima imao plan da ucenjuje Srbiju. I pod tri, uspeo je da ojača svoju poziciju i izvan biračkog tela SNS-a.

Znam, Vučićevi protivnici optužiće me da osporavam dostignuća njihove „eko revolucije”. Ne bunim se! Njihovo je pravo da baštine komunističko nasleđe u kom su svi ljudi morali da imaju samo službeno mišljenje i da se drže propisanih „ispravnih” stavova.

Već 30 godina mislim nezavisno. Od svih političkih partija i pojedinaca. I već 30 godina tvrdim isto. Politika je umeće vladanja koje je korisno samo ako od toga dobrobit imaju građani. Njih oko 55 odsto veruju i imaju dokaze da sada žive bolje, nego u periodima vladavine drugih političkih opcija.

U politici se benefiti dokazuju konačnim ishodom, a ne trenutnim iluzijama. Svako ko se bavi strateškim promišljanjima zna da ono što momentalno izgleda kao dobit, predstavlja najobičniji privid. I da već u sledećem trenutku može prerasti u najgoru propast. Svaki kockar, šahista, oficir, svaki dobar domaćin, dobar pi-ar menadžer, i dobar političar znaju o čemu pričam. Da bi planirana aktivnost dovela do pozitivnog cilja, moraju se tačno izračunati svi potezi. Plan može predviđati mnoge planirane žrtve, ali nijedan slučajan gubitak. U slučaju barikada sve pobede su bile prividni trijumfi kratkog daha, a veliki gubici na kraju predstavljali su neukalkulisanu posledicu.

Da su organizatori protesta znali da će rezultat njihovog delovanja obezbediti dodatno preimućstvo njihovom ljutom neprijatelju, verovatno bi podržali Rio Tinto. Najverovatnije bi tvrdili da je Zakon o eksproprijaciji donet ne u korist, nego na štetu engleskog giganta, čiji planovi ne bi bili problem, nego nerazumnost i neprofesionalnost srpske administracije. Međutim, kao i sve do sada, protivnici vlasti, i ovo s barikadama su izveli bez jasnog plana. Bez precizno izračunatog ishoda.

Spontanost je majka najvećih grešaka. Većina kriza nastaje slučajno. A svi pogrešni rezultati nastaju kao proizvod neodgovarajuće percepcije i pogrešne procene. Stratezi koji se nadaju političkom profitu blokiranjem srpskih puteva i mostova, potpuno su pogrešno procenili Vučića. I narod. Potcenili su ih. Verovali su u zavodljivi vrisak vlastitih osećanja, umesto da su se pouzdali u tihi, ali pozdani glas razuma. Trezvenim promišljanjem došli bi do jednostavnog zaključka - ozbiljni političari, a Vučić to jeste, ništa ne propuštaju slučaju. I budući da Rio Tinto ne izlazi na izbore i da rudnik litijuma nije projekat kome se građani raduju, a da Evropska unija više voli svoje investitore nego Srbiju, bilo je logično da će Vučić iskoristiti proteste da donese odluku u korist naroda, koji za njega glasa. Ili može da glasa.

On dokazuje da razume da niko nema drugi suverenitet do onog koji mu da narod. On je otišao među građane i postupio u skladu s njihovim željama i interesima. Zato je narod već devet godina ubedljivo na strani vlasti. A uvažavajući sve zahteve javnosti, Vučić je najavio da će priroda biti u fokusu njegove politike. Time je stvorio mogućnost da istinski poklonici zaštite životne sredine i prirode prepoznaju pruženu ruku, odreknu se apstintecije i 3. aprila izađu na biralište i glasaju za lidera naprednjaka.

Deo organizatora protesta i dalje ne razume gde i zašto greši! Oni nastavljaju s protestima i time ne samo da obelodanjuju da su se bavili politikom, a ne životnom sredinom i zaštitom ljudi, već nedvosmisleno potvrđuju da znaju da su pogrešili i da sada nastoje da isprave grešku po svaku cenu. A majka sina nije klela što se kockao, već zato što je išao da se vadi.

I sada nije teško zaključiti da bi Rio Tinto postao najbolja investicija u istoriji Srbije, kada bi se desilo da se opozicija ponovo dočepa poluga odlučivanja. U tom utopističkom kopernikanskom obrtu, vlasnici imanja iza čije su se čestitosti do sada zaklanjali i koristili je kao štit za svoje političke planove, postali bi dokoni seljaci. Polusvet koji ne razume sofisticirane mogućnosti iskopavanja litijuma.

Problem organizatora protesta leži u tome što svako simulirano dobročinstvo mora da se razotkrije i obelodani svoje stvarne namere. Sjedinjenje vrline i prestupa predstavlja izvitoperni hibrid koja se graniči s perverzijom. I zato se insistiranje na blokadama uzaludno prikazuje kao hodočašće, kao put u novu veru. Nejasno je zašto bi bogosluženja te nove vere morala da budu nasilna. Isključiva. Arogantna. Nadmena. Ne treba se čuditi zbog čega obični građani postavljaju pitanje da li  propovednici te nove vere žele da Srbiju zatoče kao taoca svojih frustracija. Ljude, koji ne žive ispred TV ekrana, i koji ne prate Fejsbuk, Tviter i Instagram ne oduševljava da im sloboda kretanja zavisi od milosti jedne ili više nezadovoljnih grupa. Niti ih fascinira zanos organizatora barikada da u cilju lične promocije i skrivenih iteresa političara iz senke celu Srbiju učine zarobljenikom svoje ambicije.

Ubeđen sam da je to greška. Nastojanje da se ideja o nasilnoj promeni vlasti opravda borbom protiv slobode kretanja i slobode izbora, nije ništa drugo do potreba da se podjarmi ljudska priroda i suspenduje sloboda mišljenja. Građani Srbije imaju pravo da različito misle. Da imaju različite želje i viđenja svoje budućnosti. Ukoliko su apsolutno ispravni samo ljudi koji misle kao opozicija, onda opozicija planira da poništi više od 80 odsto građana Srbije, i ukine im pravo glasa. Tu računamo 55 odsto onih koji glasaju za SNS, 25 odsto onih koji ne izlaze na izbore i 20 odsto koje dele ostale stranke u vlasti i partije opozicije. Ali, matematika postaje nepoželjna i izlišna kada politika preraste u zabludu.

Po istom modelu greše i mediji koji promovišu antivučićevske akcije. Iz njihovih priloga i tekstova moguće je iščitati mnoge interese mnogih interesnih grupa. Problem je u tome što previđaju da su narod i Srbija jedina nepobitna interesna grupa. I da su predugo bili zanemareni.

Organizatori protesta i opozicija pogrešno smatraju da postoji narod višeg i nižeg reda. Da postoje centar i periferija. Da postoje gospoda i seljaci. Srbija odavno ne želi da poznaje podele na leve i desne. Elitu i sirotinju. Dostojne i izopštene. Bitne i nevažne. Srbiju čine ljudi koji proizvode hranu, grade puteve, leče ljude, obrazuju decu, voze nas na posao. Misle i glasaju po svojoj volji i u uverenju da su sami najbolji planeri svoje budućnosti.

Mada opozicija to neprestano spori, mora se prihvatiti činjenica da je SNS u očima običnih ljudi učinio mnogo vraćajući periferiji moć odlučivanja. Obični ljudi su decenijama bili zapostavljeni. Izopšteni iz glavnih tokova odučivanja. I s pravom su imali nepogrešiv osećaj da im je suverenitet oduzet radi jačanja malobrojne elite.  Rudnici Rio Tinta dogovoreni su 2004. godine, u lozničkom kraju, baš zato što je to bilo dovoljno daleko od Krunske i Vračara. Dovoljno daleko od Andrićevog venca.

Vučić je stavljanjem van snage Zakona o eksproprijaciji i sprečavanjem neekoloških aspiracija Rio Tinta još jednom potvrdio pravilo da je najbolje kada pravo odlučivanja pripada običnim ljudima. To je dobar ulog u susret predstojećim izborima.

Barikade i blokade svakako treba tumačiti kao početak izborne kampanje. Izborna kampanja predstavlja jednu vrstu sudskog procesa na kom se iznose optužbe i odbrana. Izbori su presuda koju izriče narod. Da bi presuda bila poništena narod je mora povući i doneti drugu. Nema drugog stepena u odnosu na mišljenje naroda. Nema veća koje može da suspenduje volju naroda, ona je apsolutna. Sve drugo je relativno. Samo je narod nepogrešiv i njemu se upućuje žalba na sledećim izborima. Jedino većini pripada suverenitet. A Vučić će, kao i prethodnih puta, zahvaljujući svojoj snazi i političkom umeću, ali i neznanju opozicije i 3. aprila 2022. lako dokazati da je većina na njegovoj strani.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću