Propagandni performans očaja
Dva odsto Srba pogrešno misli da nam je Evropska unija najveći prijatelj.
Preostalih 98 odsto još pogrešnije misli da smo najveći neprijatelji sami sebi. Zvuči apsurdno, ali ne znači da je pogrešno - Srbi su dobro prolazili samo kad su bili gospodari vlastite sudbine. Svaki put, kada smo branili tuđ interes, ličnom odlukom, ili tuđom maiipulacijom, izigrali smo vlastitu korist. Pritom je zanimljivo da smo najviše trpeli i stradali kada smo radili u korist Evropske unije, u svim njenim pojavnim oblicima. I svaki put kada smo svoju krv, telo, suze i znoj ugrađivali u odbranu evropske civilizacije bili smo svođeni na nivo horde. Od Marice, do Sremskog fronta. Razoreni. Uništeni. Svaki put na početku. Malobrojiniji. Neorganizovaniji. I po pravilu s manje teritorija, prava i privilegija.
Menjala su se carstva, dinastije, ali su naše zablude ostajale iste. Od Kosovskog boja, koristi je imao samo Beč. Od seoba, korist je imao samo Beč. Od novih seoba, posle Prvog i Drugog svetskog rata, korist su imali Berlin i London. Od poslednjih seoba Brisel. Svaki put su Srbi kastrirali i kasapili sebe, u zamenu za obećanu, a nikad izvršenu uslugu. To lažno obećanje postalo je sredstvo ucene i prinude. Psihosomatski nedostatak koji Evropa maksimalno koristi da nam umesto slobode izbora ponudi lažnu mogućnost neograničene demokratije.
Išlo im je dobro, do 2012. godine. Tada je narod, koji nije pripadao privilegovanoj komunističkoj buržoaziji shvatio da može da utiče na donošenje odluka. Periferija se vratila s margine i ugrozila kompromitovani centar. Građani koji nikada nisu pitani ni o čemu, postali su ravnopravni s manjinom, koja im je krojila sudbinu. Međutim, revolucionarne elite su radi odbrane ličnih privilegija sklone da žrtvuju sve. Po bilo koju cenu. U novcu ili naturi. Ili u ljudskim žrtvama.
Evropska unija 650 godina menja taktike, ali ne menja strategiju. Njihov cilj je da periferiju ponovo oteraju u ilegalu. Da bi to uradili nastoje da obesmisle slobodne izbore, kao jedini način, jedini mehanizam uz pomoć kog obični ljudi mogu da odlučuju o svojoj sudbini i državi.
Evropska unija planira da Srbiju natera da u svoje temelje ugradi hidrogensku bombu, zadržavajući daljinski detonator u svojim rukama.
Insistiranje da se izmeni Ustav Srbije, odnosno njegov deo koji se odnosi na pravosuđe, predstavlja sofisticiranu diverziju evropskih političkih centara moći. Ukidanjem ravntoeže među granama vlasti, odnosno potpunim osamostaljivanjem sudske vlasti od parlamenta, čije članove direktno bira narod, omogućuje se da sudije postanu božanski tumači stvarnosti. Budući da nikada, ni na koji način ne mogu biti razrešeni, niti kontrolisani, a da odluke mogu donositi u skladu sa svojim uverenjima, sudije mogu poništavati izbore, i menjati njihove rezulatate, kako požele.
Ideal kojem Evropska unija teži od raspada Jugoslavije jeste da izbori treba da predstavljaju zabavu za narod. U skladu s tim, o članovima Vlade i svim drugim kadrovskim rešenjima treba da se odlučuju na kanabeu jednog ili dvojice ambasadora i nekolicine tajkuna. Sudije, tužioci, ombudsmani, cela diplomatija regrutovana je na tim seansama. Politička elita je zauzvrat dobijala mogućnost neprestanog i nekažnjenog korišćenja svih državnih resursa za lično bogaćenje i privilegije. Do poremećaja uhodanog mehanizma propasti došlo je 2012. godine. Na svojevrsnom izbornom ustanku narod kuku i motiku zamenio olovkama i glasao za sebe, a ne za privilegije buržoaske elite.
Reformisano pravosuđe bilo je nemoćno. Rezultate izbora nije bilo moguće poništiti, jer su sudije znale da bi protiv sebe imali dve trećine, a sada gotovo sve narodne poslanike protoiv sebe. I zato je Ustav Srbije, koji je donet 2006. godine, postao prepreka koju treba ukloniti. Zato nam zavrću ruku, da u izmene unesemo novo rešenje.
Po načinu donošenja Ustav Srbije iz 2006. godine spada u najlegitimnije ustave u Evropi. Za njega je u Skupštini Srbije glasalo 248 od 250 poslanika. Demokratska stranka, radikali, DSS, G17 Plus, Nova Srbija, SPS, i sve ostale male i velike partije. Za njega nisu glasali samo dvoje poslanka Demokratske stranke. Zatim je na referendumu za Ustav glasala apsolutna većina birača.
O tome je sve ispričano. Ali, nikad nije rečena istina kako je tekst Ustava stvarno nastao. Paralelno su ga, u odvojenim procesima pisali Vlada Srbije, koju je vodio DSS, i predsednik Srbije, odnosno Demokratska stranka. DSS se bavio teritorijom i organizacijom države, a DS se bavio ljudskim pravima i sudstvom. Timovi su posle višegodišnjeg nerada, i neslaganja, napokon 2006. godine uspeli da usklade verzije i definišu jedan zajednički predlog.
I to je takođe sve poznato. Ali nije poznato da je Evropska unija, direktno odlučila kako će ustavom biti garantovana sudijska funkcija, i kako će biti birane sudije, i ko će ih kontrolisati. Nekoliko dana pre nego će se predlog Ustava naći na sednici Vlade, stigla je disketa iz Brisela. Preko tadašnjeg ministra pravde Zorana Stojkovića Evropska komisija je insistirala da se u Ustav ugradi rešnje koje su oni napisali. Disketu je Stojkoviću doneo advokat Branislav Bjelica.
Misleći da Tadić i njegov tim nisu upoznati s igrom Brisela, Koštuničin tim ih pita da li se protive rešenjima izbora sudija iz EU, koje su izradili nemački pravni stručnjaci. Dragor Hiber i ostatak Tadićevog tima nisu imali ništa protiv. Naprotiv. S oduševljenjem su prihvatili mogućnost da briselski tekst o izboru sudija postane sastavni deo najvažnijeg pravnog akta Srbije.
Samo 15 godina kasnije, licemerje Evrope ponovo preti Srbiji. Rešenje koje su nam sami ponudili 2006. i primorali nas da ga usvojimo za njih više nije prihvatljivo. Ne zato što sudije nisu poslušne. Ne zato što zaista misle da u Srbiji nema demokratije. Naprotiv. Misle da je ima i previše. Narod je, misle naši vrli prijatelji, postao neposlušan preko mere. Dva miliona Srba glasa protiv planova Brisela i srpske buržoaske elite. Iz tih glasova Vučić i SNS crpe političku snagu. Pošto nisu u mogućnosti da promene narod, evropski moćnici žele da ga suspenduju. Da mu oduzmu moć. Da ga obezvrede i razvlaste. Moć običnog čoveka, sadržana je u njegovom pravu glasa. Kada sudije postanu potpuno samostalne, izbori mogu biti proglašavani za neregularne svaki put kada njihovi rezultati ne odgovaraju željama i planovima Brisela.
I tada će biti moguće da Vuk Jeremić i Dragan Đilas dođu na vlast. Njihov cilj je da broj glasova, kao jedini pouzdan imenitelj demokratije, prestane da postoji. Divlji zapad je njihova mera stvari. Njima je neophodan ambijent u kom je teror manjine nad većinom jedini prihvatljiv i logičan vid demokratije. Njihov upad u predsedništvo ne predstavlja hrabrost. On je naojbičniji propagandni trik. Performans očaja radi dobijanja pet minuta medijske pažnje. Ali, kao u filmu Džona Forda, u kom Libertija Valansa, ne ubija nesposobni Ransom Stodard, već opasni Tom Donifon. Vuk Jeremić je samo izvršilac provokator. Sitni igrač u predstavi koju režiraju nasilnici koji svoje umesto argumenata koriste bombe.
Jeremić je danas kukavica, jer njegovi mentori, još uvek nemaju mehanizme da ga proizvedu u Džona Morisija. Reč je o američkom demokratskom senatoru, koji je pripadao bandama Njujorka, i bio inspiracija Martinu Skorsezeu za istoimeni film. Da ga inaugurišu u srpskog Sen-Žista. Ali ipak, Jeremićeve reči o odmazdi i revanšizmu ne treba uzeti olako. On dolazi iz političke organizacije koja je za nekoliko dana uhapsila više od 11.000 ljudi. Kad bi ga zapalo uhapsili bi celu Srbiju. U tome bi mu pomogle sudije kojima Evropska unija nastoji da pokloni potpunu nezavisnost od Srbije, i učini ih zavisnima od briselskih centara moći. Zato je izdvajanje sudija iz sistema ravnoteže i kontrole, koji se od Francuske revolucije i uspostavljanja Sjedinjenih Američkihi Država primenjuje u svim savremenim državama, vrlo opasna ideja. Jednako opasna kao pokušaj nasilnog upada u predsedništvo.
Milorad Bojović
(Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću)