Пропагандни перформанс очаја

Преосталих 98 одсто још погрешније мисли да смо највећи непријатељи сами себи. Звучи апсурдно, али не значи да је погрешно - Срби су добро пролазили само кад су били господари властите судбине. Сваки пут, када смо бранили туђ интерес, личном одлуком, или туђом маиипулацијом, изиграли смо властиту корист. Притом је занимљиво да смо највише трпели и страдали када смо радили у корист Европске уније, у свим њеним појавним облицима. И сваки пут када смо своју крв, тело, сузе и зној уграђивали у одбрану европске цивилизације били смо свођени на ниво хорде. Од Марице, до Сремског фронта. Разорени. Уништени. Сваки пут на почетку. Малобројинији. Неорганизованији. И по правилу с мање територија, права и привилегија.

Мењала су се царства, династије, али су наше заблуде остајале исте. Од Косовског боја, користи је имао само Беч. Од сеоба, корист је имао само Беч. Од нових сеоба, после Првог и Другог светског рата, корист су имали Берлин и Лондон. Од последњих сеоба Брисел. Сваки пут су Срби кастрирали и касапили себе, у замену за обећану, а никад извршену услугу. То лажно обећање постало је средство уцене и принуде. Психосоматски недостатак који Европа максимално користи да нам уместо слободе избора понуди лажну могућност неограничене демократије.

Ишло им је добро, до 2012. године. Тада је народ, који није припадао привилегованој комунистичкој буржоазији схватио да може да утиче на доношење одлука. Периферија се вратила с маргине и угрозила компромитовани центар. Грађани који никада нису питани ни о чему, постали су равноправни с мањином, која им је кројила судбину. Међутим, револуционарне елите су ради одбране личних привилегија склоне да жртвују све. По било коју цену. У новцу или натури. Или у људским жртвама.

Европска унија 650 година мења тактике, али не мења стратегију. Њихов циљ је да периферију поново отерају у илегалу. Да би то урадили настоје да обесмисле слободне изборе, као једини начин, једини механизам уз помоћ ког обични људи могу да одлучују о својој судбини и држави.

Европска унија планира да Србију натера да у своје темеље угради хидрогенску бомбу, задржавајући даљински детонатор у својим рукама.

Инсистирање да се измени Устав Србије, односно његов део који се односи на правосуђе, представља софистицирану диверзију европских политичких центара моћи. Укидањем равнтоеже међу гранама власти, односно потпуним осамостаљивањем судске власти од парламента, чије чланове директно бира народ, омогућује се да судије постану божански тумачи стварности. Будући да никада, ни на који начин не могу бити разрешени, нити контролисани, а да одлуке могу доносити у складу са својим уверењима, судије могу поништавати изборе, и мењати њихове резулатате, како пожеле.

Идеал којем Европска унија тежи од распада Југославије јесте да избори треба да представљају забаву за народ. У складу с тим, о члановима Владе и свим другим кадровским решењима треба да се одлучују на канабеу једног или двојице амбасадора и неколицине тајкуна. Судије, тужиоци, омбудсмани, цела дипломатија регрутована је на тим сеансама. Политичка елита је заузврат добијала могућност непрестаног и некажњеног коришћења свих државних ресурса за лично богаћење и привилегије. До поремећаја уходаног механизма пропасти дошло је 2012. године. На својеврсном изборном устанку народ куку и мотику заменио оловкама и гласао за себе, а не за привилегије буржоаске елите.

Реформисано правосуђе било је немоћно. Резултате избора није било могуће поништити, јер су судије знале да би против себе имали две трећине, а сада готово све народне посланике протоив себе. И зато је Устав Србије, који је донет 2006. године, постао препрека коју треба уклонити. Зато нам заврћу руку, да у измене унесемо ново решење.

По начину доношења Устав Србије из 2006. године спада у најлегитимније уставе у Европи. За њега је у Скупштини Србије гласало 248 од 250 посланика. Демократска странка, радикали, ДСС, Г17 Плус, Нова Србија, СПС, и све остале мале и велике партије. За њега нису гласали само двоје посланка Демократске странке. Затим је на референдуму за Устав гласала апсолутна већина бирача.

О томе је све испричано. Али, никад није речена истина како је текст Устава стварно настао. Паралелно су га, у одвојеним процесима писали Влада Србије, коју је водио ДСС, и председник Србије, односно Демократска странка. ДСС се бавио територијом и организацијом државе, а ДС се бавио људским правима и судством. Тимови су после вишегодишњег нерада, и неслагања, напокон 2006. године успели да ускладе верзије и дефинишу један заједнички предлог.

И то је такође све познато. Али није познато да је Европска унија, директно одлучила како ће уставом бити гарантована судијска функција, и како ће бити биране судије, и ко ће их контролисати. Неколико дана пре него ће се предлог Устава наћи на седници Владе, стигла је дискета из Брисела. Преко тадашњег министра правде Зорана Стојковића Европска комисија је инсистирала да се у Устав угради решње које су они написали. Дискету је Стојковићу донео адвокат Бранислав Бјелица.

Мислећи да Тадић и његов тим нису упознати с игром Брисела, Коштуничин тим их пита да ли се противе решењима избора судија из ЕУ, које су израдили немачки правни стручњаци. Драгор Хибер и остатак Тадићевог тима нису имали ништа против. Напротив. С одушевљењем су прихватили могућност да бриселски текст о избору судија постане саставни део најважнијег правног акта Србије.

Само 15 година касније, лицемерје Европе поново прети Србији. Решење које су нам сами понудили 2006. и приморали нас да га усвојимо за њих више није прихватљиво. Не зато што судије нису послушне. Не зато што заиста мисле да у Србији нема демократије. Напротив. Мисле да је има и превише. Народ је, мисле наши врли пријатељи, постао непослушан преко мере. Два милиона Срба гласа против планова Брисела и српске буржоаске елите. Из тих гласова Вучић и СНС црпе политичку снагу. Пошто нису у могућности да промене народ, европски моћници желе да га суспендују. Да му одузму моћ. Да га обезвреде и развласте. Моћ обичног човека, садржана је у његовом праву гласа. Када судије постану потпуно самосталне, избори могу бити проглашавани за нерегуларне сваки пут када њихови резултати не одговарају жељама и плановима Брисела.

И тада ће бити могуће да Вук Јеремић и Драган Ђилас дођу на власт. Њихов циљ је да број гласова, као једини поуздан именитељ демократије, престане да постоји. Дивљи запад је њихова мера ствари. Њима је неопходан амбијент у ком је терор мањине над већином једини прихватљив и логичан вид демократије. Њихов упад у председништво не представља храброст. Он је наојбичнији пропагандни трик. Перформанс очаја ради добијања пет минута медијске пажње. Али, као у филму Џона Форда, у ком Либертија Валанса, не убија неспособни Рансом Стодард, већ опасни Том Донифон. Вук Јеремић је само извршилац провокатор. Ситни играч у представи коју режирају насилници који своје уместо аргумената користе бомбе.

Јеремић је данас кукавица, јер његови ментори, још увек немају механизме да га произведу у Џона Морисија. Реч је о америчком демократском сенатору, који је припадао бандама Њујорка, и био инспирација Мартину Скорсезеу за истоимени филм. Да га инаугуришу у српског Сен-Жиста. Али ипак, Јеремићеве речи о одмазди и реваншизму не треба узети олако. Он долази из политичке организације која је за неколико дана ухапсила више од 11.000 људи. Кад би га запало ухапсили би целу Србију. У томе би му помогле судије којима Европска унија настоји да поклони потпуну независност од Србије, и учини их зависнима од бриселских центара моћи. Зато је издвајање судија из система равнотеже и контроле, који се од Француске револуције и успостављања Сједињених Америчкихи Држава примењује у свим савременим државама, врло опасна идеја. Једнако опасна као покушај насилног упада у председништво.

Милорад Бојовић

(Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу)