MOJ NOVI SAD: Uživati ili juriti grešku

Mnogo veća nego što je to bilo pre sto godina - u odnosu na isto toliki prethodni period. Ne samo savremena tehnologija, već i potpuno novi ”duhovi vremena”, što su nailazili u talasima (omeđeni ratnim stradanjima i posleratnim epohama žustre obnove).

Šta se dogodili u našoj Evropi

Nije to jedan ”duh vremena” (”cajtgajst”, zeitgeist), već jedan-za-drugim nalet potpuno različitih i sasvim novih ”duhova vremena”. Kao da su se ranije postepene civilizacijske promene odjednom usitnile, zgusnule i rasule čak nekoliko puta u poslednjem stoleću (negde od kraja Prvog svetskog rata, pa do dana današnjeg).

Pa da se podsetimo šta se to događalo PRE. 

Razigrana renesansa je sporo i sa otporom bila prosto prinuđena da (u par vekova) konačno pređe u raskošnu mistiku neo-srednjovekovnog baroka. Pa je barok dugo i vešto uzmicao pred ljuljaškama i dvorskim krinolinama rokokoa. Morski biser nepravilnog oblika (što je poreklo reči ”barok”) prerasta u vijugavi oblik ”ušne školjke” (što bi bilo značenje srećno asimetričnog ”rokoko” šarma).

Zatim sledi neoklasicizam, sa svojim neskrivenim obožavanjem antičke rimske arhitekture i helenske skulpture, sa ubedljivom prevlašću intelekta nad originalnošću i ma kakvom osećajnošću (sve to, ipak, pomalo ublažava muzika Erika Satija i Sergeja Prokofjeva) — da bi se širom otvarila vrata nove epohe ”moderne”.

Romantizam uleće, poput vetra, samouvereno i osvajački, ne samo na terenu slikarstva, velikih palata i uređenih trgova, već - i kroz unutrašnje biće evropskih građana, kroz svest i maštu nemačkih pesnika, italijanskih kompozitora, francuskih revolucionara i engleskih roma-nopisaca. Bude se noćni duhovi šuma, nostalgično oživljavaju vampiri i umiru tragični ljubavnici, zauvek oslobađajući kolektivnu podsvest evropske samosvesti (sa njenim neumrlim paganskim poreklom). 

Posle romantizma, moderna umetnost i njoj prateća civilizacija kreću u raznim pravcima: ”prema prošlosti” (Arts & Crafts, Jugendstil, Belle Epoljue, Art Nouveau...) i ”prema budućem” (impresionizam, kubizam, fovizam, avangarda, konstruktivizam, futurizam, dadaizam, ekspresionizam...).

U svemu tome se događa i (ratno i poratno) rušenje kompletnog dotadašnjeg sveta u paramparčad. 

Pažljivo građeni eskapizam i hedonizam ”američkog sna” je hipnotisao veliki deo sveta podeljenog na obe strane ”gvozdene zavese”: i one koji su uživali u njegovoj bezbrižnosti i one koji su (s druge strane ideološke ”zavese”) čežnjivo maštali o njemu. A onda je pao ”berlinski zid” i raspršio se svaki san.

Umesto dotadašnjeg jednog, dobili smo bezbroj zidova i zastrašujućih predrasuda nasilno ujedinjavanog sveta ekstremne ”političke korektnosti” (kakva nije postojala ni u najstrožijem staljinizmu). Pa se sve razvijalo u pravcu mračne senke atomskih pečuraka s one strane apokaliptičnih scena onog uvodnog (ukrajinskog), najnovijeg rata Zapada i Istoka.  

To bi bila, ukratko ispričana, istorija prelaska iz veka u vek, od mnogotomne prosvetiteljske ”Enciklopedije”, preko ”Drakule” i ”Doktora Frankenštajna”, do Oskara Vajlda i Dalija, Pikasa i Le Korbizjea.

A sada živimo u post-modernom svetu obrnutih vrednosti, razmaženih prohteva privilegovanih ”manjina”, potpune seksualizacije života (od najranijeg uzrasta) i lakomislene svemoći ”društvenih mreža”.

Pa je zato važno uporno insistirati na onome što se nekada, naprosto, podrazumevalo. 

Danas se sve što nije deo ”nove globalne politike” i fetišističke transrodne ludnice smatra prevaziđenim, a nekadašnja uvećana i nepravedno hvaljena ”kritička svest” kod tadašnje generacije intelektualaca dobila je sada zastrašujuće razmere i postala pakleni pledoaje za pravi pravcati ulični linč svega autentičnog i neuklopivog u (iz globalnih centara) zadatu sliku sveta. 

A šta nam se danas događa

Revolucionarna pojava ”društvenih mreža” je potpuno izmenila svest svih slojeva postojećeg stanovništva, naših savremenika. Jer su doslovno svi dobili šansu da kažu (viknu, opsuju, osude, dovedu u pitanje) svoju kritiku apsolutno svega što postoji.

I u tom novokomponovanom haosu ubedljivo preovlađuju one nepravedne i prebrze reči — lukavo uvećane do mržnje i opšteg nezadovoljstva — koje ne gledaju šta nam se stvarno dešava, koje su dobre, a koje loše strane naše svakodnevice, već samo sude, sude, sude… i sude. Sve dok se konačno ne uništi i poslednji komadić smisla u onome što se analizira i secira na ovakvom ”času anatomije” (koji stalno menja objekte svog rasklapanja i razaranja, ali ne i ovakav postupak svođenja svega isključivo na preuveličane mane i nedostatke). 

Ako se setimo podele na pogled ”polupune”, i onaj ”poluprazne” čaše, ovde se sve svodi, skoro bez izuzetka, na uporno insistiranje na ”nedovoljno punoj posudi” i samo onome što joj još nedostaje da bude puna. Tako da je tu sve, u stvari, samo i jedino: večita kritika i žestoko iskazano nezadovoljstvo — sve do idiotskog ”traženja dlake u jajetu” i sličnih metoda ”proučavanja” analiziranih projekata, događaja, ljudi, politike, spomenika... Svega konkretno urađenog, stvarno postojećeg, dovršenog i realizovanog.

I šta god da se stavi u ovu internet mašinicu za mlevenje ljudi (od dela i formata) i ideja (koje se samo usude da ponude išta bolje od dotad postojećeg), ne ostaje ni traga od realne vrednosti svega što se ovako drobi i gnječi u masu brutalno iskritikovanih ”neuspeha”, ”zloupotreba” i ”pogrešnih poteza”.

I tu izuzetaka ima samo ponekad, ali i to jedino u funkciji kontriranja onome što se napada, ”ispituje” i gađa. Da bi se na tren ”pokazalo” da, navodno, ”može mnogo bolje”, ali u organizaciji neke, žustrim kritičarima ideološki i politički mnogo bliže opcije.

I onda opet, ”udri do zore” po talambasima mržnje prema (gradskim i republičkim) vlastima, koje treba pratiti do istrage, dok im se ne smuči život i sve ono što su do tada uradili za te iste večne nezadovoljnike, lešinarski i cinično nadnesene nad unapred odbačenim, iskarikiranim i u ”građanskim medijima” ismejanim projektima.

Pa tu onda i novi novosadski most, toliko dugo iščekivan, odjednom prestaje da valja (po ovoj izopačenoj ”logici”), dok se uništiteljima onih mostova iz 1999. u istom ovom gradu — sve učinjeno oprašta i minimalizuje.

”To pripada prošlosti!”, uzvikuju horski isti oni što brane neodbranjivo, a napadaju ono čemu bi trebalo da se svojski i bez primedbi raduju. 

Novi Sad, kao grad u koji sam se doselio (iz Beograda) pre nekoliko godina, nosi sobom ovu tragičnu i nezasluženu sudbinu proganjanih i odbacivanih gradilišta; uzalud proširenih i sređivanih ulica i bulevara; skoro neprimećenih, a obnovljenih i sasvim novih blokova i palata, pijaca i parkova, igrališta i škola. 

Najveće građevinske firme u Novom Sadu postaju dozvoljena i poželjna meta za sve gradske lenjivce i badavayije (koji ne umeju da slože dve cigle, ali zato umeju da lupkaju po tastaturi), a ismevaju se ona mesta u kojima bi i najzahtevniji razmaženko želeo da ima svoj kutak za život.

A ako neko obnovi najvažnija mesta (uz Maticu Srpsku) u životu i vekovnoj istoriji grada —  Srpsko narodno pozorište i Vladičanski dvor —  tu se odmah nalaze i preuveličavaju mane, forenzički ispituju tenderi i razjaruje javnost, često nesvesna metode čitave ove propagandističke operacije. Operacije u kojoj je najmanje važna istina i konkretna korist koju zaista imaju svi građani (i posetioci) Novog Sada, već samo nagomilavanje nezadovoljstva i mržnje prema simbolima ove i ovakve brige o gradu.

Nekadašnjim (titoističkim i demokratskim) gradonačelnicima se tako nepravedno opraštaju i najveće bedastoće, rušenje najvažnijih zgrada i onih šarmantnih mesta u kojima je počivao šarmantni novosadski duh, a o ličnim i partijskim kombinacijama (i skandaloznim iživljavanjima njihove dece) da ne govorimo, dok se aktuelni prvi čovek gradske uprave neprestano kritikuje i dovodi u stanje besmislenog pravdanja pred svakim slučajnim prolaznikom zbog svih postignutih uspeha koje je prineo i tako (uz podršku svojih saradnika i pomoćnika) zauvek poklonio svom rodnom gradu.  

I važno je shvatiti zašto se ovde uspeh ne oprašta, ako je pravi i trajni, jer ovde ništa nije slučajno. A posebno napadi na svakog ko pokuša da podigne uvis polupunu čašu (recimo ”Minakve”) i zadovoljno i pošteno je ispije do kraja (bez merenja koliko je u njoj ”nedostajalo tečnosti do vrha”).

Ovaj sistem mišljenja i ponašanja već unapred osuđuje svakog ko se samo usudi da pohvali sve ono očigledno dobro, lepo i svima korisno. Uz progodni repertoar uvreda i iskrivljavanja realnosti kao neizbežnu posledicu. 

Ja kao doskorašnji Beograđanin mogu da objektivno i pošteno opišem sve ono dobro što sam ovde video, prošao i proživeo. ”Niko nije prorok u svom selu”, pa tako ni ja (u mom rodnom gradu na ušću Save u Dunav).

Ali zato i te kako mogu da ovde budem objektivan i, sve češće, zadivljen sačuvanim duhom mog novog zavičaja, koji je, eto, za Srpsku Novu godinu, doslovno podigao čitav umetnički svet ”starog kontinenta” na noge - svojim veličanstvenim umetničkim (u režiji genijalnog Dragana Živadinova, osnivača slovenačkog ”Gledališča Sester Scipion Našice”) prologom ovoj godini u kojoj je Novi Sad stvarna ”kulturna prestonica Evrope”.

I nikada se neću ustezati da kažem svoju reč na ovu večno aktuelnu temu ONOG ŠTO SE STVARNO DOGAĐA U GRADU, dok se, istovremeno, sitničavi kritizeri danonoćno slade zavidljivim grickanjem po svemu što se ovde sagradi, postavi i zasadi.

Pa, kom’ opanci, kom’ obojci!       

Dragoslav Bokan